Katalonska „nezavisnost“

0
298

  

Pitanje katalonske nezavisnosti i autonomije se potpuno povuklo sa medijskih portala i društvenih mreža u poslednje dve godine, što je samo po sebi vrlo iznenađujuće. Kako je moguće da ideja, potencijalno nove evropske države, ne privlači više pažnju? Da li je  moguće da španski, kao i evropski narodi tako brzo zaborave posledice događaja iz 2017. godine?

Jedanaesti septembar je zvaničan praznik u Kataloniji. To je dan koji ima istorijski značaj za Katalonce. Toga dana, 1714. godine, okončana je vlast Habzburga na prostoru Katalonije, i ova zemlja od tada postaje deo Španije. Opsada Barselone bila je jedna od poslednjih bitaka Rata za špansko nasleđe (1701-1714). Posle te bitke vlast nad Katalonijom pripala je španskom kralju Filipu V. On je, posle pobede nad katalonskim oružanim snagama, na toj novoosvojenoj teritoriji sproveo jaku centralizaciju. Praznik 11. septembra je, u stvari, komemoracija poraza katalonske vojske i gubitka katalonske autonomije. 

Obeležavanje 11. septembra je kroz istoriju bilo vrlo kontroverzno: praznik je bio zabranjen dva puta – oba puta pod diktaturama –  pod Miguelom Primo de Riviereom (1923-1931) i pod Franciskom Frankom (1939-1975). Razlog za cenzurisanje katalonske komemoracije bio je strah de Riverinog i Frankovog režima od prevelikih autonomaških demonstracija, ili demonstracija za nezavisnost, imajući u vidu da je glavna karakteristika obe diktature bila težnja ka uspostavljanju jake i centralizovane španske države. Na ulicama Barselone okupilo se 11. septembra 2019. g, na dan praznika koji se sada zove „Dan Katalonije“ ili „Diada“, oko 600 000 ljudi. Taj broj je bio dva puta veći od onog 2014. godine. Ove, 2020. godine, međutim, velike manifestacije su zabranjene zbog aktuelne epidemiološke situacije. 

Katalonija je pre 1714. g. i opsade Barselone već imala svoje institucije koje su funkcionisale na autonoman način. Postojale su tri glavne institucije koje su, od kraja 17. veka do Opsade, upravljale katalonskom teritorijom. To su bile katalonska vojska, zajednica opština i delegacija generala Katalonije. Saradnja te tri institucije je pružala relativnu autonomiju Kataloniji pod Habzburzima.

Katalonija je tokom istorije imala različite nivoe autonomije, u različitim oblicima i merama koje su je regulisale, s tim da su kulturološke, jezičke i ekonomske razlike bile osnov njene autonomije. Međutim, najčešće se Hosep Narsis Roka i Fareras  smatra za prvog „independistu“, tj. prvog političara i novinara koji je želeo da Katalonija bude potpuno nezavisna država. Njegova rečenica „Ni españoles ni franceses“ („Ni Španci, ni Francuzi“) dobro odslikava kako se deo Katalonaca osećao tokom 19. veka. 

Ideja katalonske nezavisnosti je, međutim, bila najsnažnija tokom druge decenije 21. veka. Skorašnji događaji, koji počinju 2015.g, bi se sigurno mogli smatrati istorijski značajnim za Kataloniju, Španiju, pa čak i Evropu. 

Lista „Hunts pel Si“ (Zajedno za da) je tokom regionalnih izbora, 27. septembra 2015. godine, proglašena za pobednika. Radi se o novoj političkoj partiji stvorenoj od četiri manje stranke. Osnovni cilj tog novog partnerstva bio je eksplicitan: nezavisnost Katalonije. Zajedno za da je dobilo 39.59% glasova, i ušlo u koaliciju sa partijom “Candidatura de Unidad Popular“ (Kandidatura za narodno jedinstvo), koja se samoproglašava za partiju moderne levice. 

Dve partije su, međutim, zajedno imale samo 47,74% mesta u Katalonskoj skupštini, što je bilo nedovoljno za formiranje većinske koalicije. Iz tog je razloga jedna od glavnih ličnosti katalonskog pokreta za nezavisnost, Artus Mas, u dva navrata neuspešno proglašavan za predsednika vlade. Posle drugog pokušaja da bude izabran za predsednika, 12. novembra 2015. godine, Artur Mas se povukao sa političke scene i predao to mesto Karlesu Puđemontu, koji je izabran za predsednika Vlade Katalonije 10. januara 2016. godine.

 

Puđemont u Parlamentu Katalonije
Puđemont u Parlamentu Katalonije

 

Mora se, međutim, znati da je izbor Karlesa Puđemonta bio zamalo neuspešan, jer su poslanici svih drugih partija, osim članova Zajedno za da i Kandidature za narodno jedinstvo, glasali protiv njega, znajući da se Puđemont otvoreno zalaže za nezavisnost Katalonije, dok su sve ostale stranke, osim dve pomenute, bile protiv tog projekta. Posle, ipak, uspešno realizovane kandidature, Puđemont je izjavio da je „vreme za postautonomiju i uskoro vreme za nezavisnost“. Predsednica glavne opozicione partije, Ines Arimadas, je izjavila: „Želim vam da Vaš mandat traje kratko, i želim vam da nemate dovoljno vremena da bilo šta uradite. […] Ove promene u Vladi su nenormalne.“

Verovatno jedan od najvažnijih poteza Puđemontove vlade je bila inicijativa „La tres leyes de ruptura“ (Tri zakona prekida). Cilj zakona je bio progresivan prekid veza sa Španijom. Partije na vlasti su tražile da socijalna zaštita, pravni sistem i poreska uprava budu pod kontrolom Katalonije, a ne centralne vlasti. Opozicija Puđemontovoj vladi je odmah tražila pomoć Ustavnog suda Španije. Sledeći korak Puđemontove vlade je bio plan da strateška infrastruktura, energetika, telekomunikacije i još neki od najvažnijih sektora privrede u Kataloniji, budu pod kontrolom katalonske vlade. Ovaj projekat je proglašen neustavnim i zabranila ga je Vlada i Ustavni sud Španije. 

Najkontroverzniji projekat Puđemontove vlade obznanjen je 6. oktobra 2016. godine – Katalonska skupština je glasala za to da se organizuje referendum (za nezavisnost, prim.ur.) pre septembra 2017. godine. U istom periodu je Katalonska skupština tražila od Vlade Katalonije da započne proces planiranja novih državnih institucija. Ustavni sud Španije je proglasio referendum ilegalnim, navodeći da bi na osnovu  Povelje Ujedinjenjih nacija jedino narodi koji su pod „stranim potčinjavanjem, dominacijom i eksploatacijom“ mogli da proglase nezavisnost.

  

Sama organizacija referenduma je privukla pažnju međunarodne javnosti. Španska vlada je odlučila da će zaustaviti bilo kakav pokušaj održavanja referenduma. Naredila je policiji da zaustavi glasanje i preuzme glasačke kutije. Više od 700 civila i desetak policajaca je bilo povređeno. Policija je zatvorila 92 biračka mesta. Ukupno je glasalo 43.03% stanovnika Katalonije, a od tog broja 92.01% su podržali katalonsku nezavisnost. Puđemont je 10. oktobra 2017. godine objavio nezavisnost Katalonije u njenoj skupštini, što je dovelo do aktiviranja člana 155. Ustava Španije, na osnovu koga je raspušten katalonski parlament. Održani su novi izbori, a najviše glasova dobila je opozicija. Puđemont i njegov koalicioni partner dobili su oko 44% glasova – trenutni predsednik Skupštine je ponovo iz iste partije kao i Puđemont i zalaže se za nezavisnost Katalonije. 

Puđemont je posle organizacije referenduma otišao u Belgiju, u „Glavni grad Evrope“, da bi odatle na „demokratski način“ nastavio borbu za nezavisnost Katalonije. Bivši politički partner Puđemonta, Orijol Žunkveras je osuđen na 13 godina zatvora. Podignut je evropski nalog za hapšenje i bivšeg predsednika Vlade Katalonije. Puđemont je trenutno nezavisni evropski parlamentarac. U Evropski parlament je izabran kao član Evropske-katalonske demokratske stranke. 

Aktuelna situacija u Kataloniji je u izvesnoj meri nejasna, znajući da i dalje funkcionišu španske, a ne paralelne katalonske institucije. Vanderni izbori je već trebalo da budu održani, međutim, taj je postupak u ovom momentu nesprovodiv, zbog vanredne situacije izazvane epidemijom. 

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here