KAD JE MNOGO PREVIŠE

0
362
kad je mnogo previše
kad je mnogo previše

 

 

U svom radu „U čemu je, ako je uopšte, problem sa ekstremnim bogatstvom“ Robajns uvodi termin limitarizam, koji predlaže uvođenje gornje granice prihoda i bogatstva pojedinca. Veruje da bi se na taj način stvorio višak sredstava koji bi mogao biti upotrebljen za goruće potrebe u društvu.

Kraj istorije ili mogućnost novog početka?

Dvadeseti vek bio je vek dramatičnih promena, vek paradoksa, u kojem su najveća naučna i tehnička dostignuća tekla paralelno sa krvavim sukobima, masovnim uništenjima naroda i najmonstruoznijim ubistvima. Bio je to i vek dva svetska rata, radničkih pokreta i revolucija, nacionalnog oslobođenja i dekolonizacije. Vek propasti carstava, ali i vek nade i solidarnosti. Ipak, koliko god događanja u dvadesetom veku bila dinamična, pad Berlinskog zida 1989. godine označio je zapravo kraj ovog veka, a ne 2000. godina. Sve ono što se dešavalo tokom devedesetih godina prošlog veka bilo je pre proces transformacije u svet koji poznajemo danas, nego neki logičan nastavak prethodnih devet decenija. Začudo, poslednje tri decenije svedoče mnogo manje dinamike nego devet decenija koje su im prethodile. Da li se to istorija završila?

Pandemija kovida-19, koja je počela 2020. godine, na neki način bi mogla da označi kraj te tri „mrtve decenije“ i da predstavlja početak oblikovanja jednog drugačijeg sveta. I u prošlosti veliki događaji koji su potresali celo čovečanstvo ili njegov veliki deo (svetski ratovi, velike epidemije, kao na primer epidemije kuge) dovodili su do temeljnih promena u društvu. Da li je i sa pandemijom tako? Da li je ona razotkrila sve mitove utvrđene tokom tri „mrtve“ decenije, da li su razbijeni postojeći mitovi? Tako je makar izgledalo pre godinu dana. Vlasti širom sveta pokazale su se nespremne za pandemiju. Neprimerena štednja prema javnim resursima, posebno vidljiva u zdravstvu i obrazovanju, a zarad podrške kapitalu kroz subvencije i druge mehanizme, ostavila je katastrofalne posledice. Iste te vlasti, ipak, uspele su nekako da se konsoliduju – uključile su svoje propagandne mašine na najveći nivo i pažnja građana sad je prvenstveno usmerena ne na okolnosti koje su dovele do neodgovarajućeg odgovora na pandemiju, okolnosti koje se prvenstveno tiču zavisnosti vlada od krupnog kapitala, zanemarivanja osnovnih potreba građana, problema nejednakosti, nego na trku za vakcinama, zamor od pandemije, pretnje novim zatvaranjima, ograničenje kretanja i putovanja…

Ali, u godinama koje su prethodile pandemiji nije se stalo sa osmišljavanjem boljeg i pravednijeg sveta. Nisu to napori koji su imali široko angažovanje građana, niti masovnu političku podršku tako da bi postali deo nečije organizovane agende. Pre su to bili napori pojedinaca, naučnika-istraživača, da ponude moguće puteve koji će voditi ka pravednijem društvu. Jedan od tih puteva odavno je i široko prihvaćen, a tiče se eliminacije krajnjeg siromaštva. Iako široko prihvaćen i relativno uspešan (između 1990. i 2015. procenat ljudi u svetu koji žive u ekstremnom siromaštvu pao je sa 36% na 10%), teško da se stvaranje mogućnosti da većina građana sveta može sebi da priušti 1,90 dolara dnevno može posmatrati kao veliko dostignuće.

Univerzalni osnovni prihod

Poslednjih godina dosta pažnje se usmerava ka jednom drugom cilju – nije dovoljno da čovek bude srećan samim tim što ne umire od gladi, neophodno je pronaći mehanizam kako se svakom građaninu može obezbediti dostojanstvena, makar i minimalna egzistencija. U tom pravcu, sve češće se govori (ali i istražuje i prikupljaju se dokazi) o univerzalnom osnovnom prihodu – prihodu koji svaki punoletni građanin prima bez obzira na radni status, kako bi zadovoljio svoje osnovne potrebe. Zagovornici kapitalističkog pogleda na stvarnost uglavnom se protive ovom prihodu, smatrajući da će voditi u porok – nerad, odnosno da se ljudi, ako im nije zaprećeno gubitkom osnovnih prava (stanovanje, ishrana, grejanje, itd.) neće opredeliti da rade (valda pod nehumanim uslovima, za bedne zarade), već će uživati u neradu. Impotentna, umerena (pseudo)levica, po pravilu, teži da sve razvodni i da se nikome ne zameri, pa opravdava ovakav cilj nekakvim rasterećenjem socijalnih službi i fondova, koji onda neće biti potrebni (dakle, uštede, uštede i samo uštede; mislim, dakle štedim).

Međutim, postavlja se još jedno pitanje, koje se decenijama smatralo bogohulnim, pa se retko smelo i javno izgovarati, bez straha od nekog novog makartijevskog lova na veštice. Da li smemo da prihvatimo enormne razlike u društvu i da se fokusiramo samo na podmirivanje sopstvene savesti milosrđem prema onim najugroženijim? Drugačije rečeno, da li postoji neka opšta granica nejednakosti u društvu? Dokle može da se ide sa tom nejednakošću? Ili, prosto govoreći, kad mnogo počinje da bude previše? Kad bogatstvo pojedinca postaje previše? Previše, u smislu da dalje uvećavanje bogatstva ne može više da unapredi kvalitet života pojedinca, da sve previše predstavlja nepotreban luksuz. Gde je linija između bogatstva i ekstemnog bogatstva?

Ideja limitarizma kao sredstvo za redukovanje ekstremne nejednakosti

Ingrid Robajns, sa Univerziteta Utreht u Nizozemskoj, poslednjih godina usmerena je na odgovore na ovo pitanje. U svom radu U čemu je, ako je uopšte, problem sa ekstremnim bogatstvom[1]Robajns uvodi termin limitarizam, koji predlaže uvođenje gornje granice prihoda i bogatstva pojedinca. Veruje da bi se na taj način stvorio višak sredstava koji bi mogao biti upotrebljen za goruće potrebe u društvu.

Kada sam prvi put spomenuo Rabajnsicine ideje jednom poznaniku, usledio je šok i pauza od nekoliko sekundi. Rekao bih da je to očekivana i prirodna reakcija. Prve izgovorene reči bile su nešto kao otprilike: „Šta to znači, da opet treba da nam se oduzme sve što imamo?“ (To „opet“ bila je, očigledno, aluzija na 1945. godinu). I zaista. Decenije prokapitalističke i antikomunističke propagande ostavile su neizbrisive tragove – paradoksalno najviše među onima koji su živeli u pseudokomunističkim zemljama. A zapravo se radi o potpunoj zameni teza. Limitarizam nema za cilj da ograničava lično vlasništvo, čak ni privatno vlasništvo, pa čak ni sticanje bogatstva i život u luksuzu. Limitarizam ima za cilj samo ograničavanje ekstremnog bogatstva.

Nekoliko je čestih mantri koje vlasnici ekstremnog bogatstva i njihovi plaćenici plasiraju (a moguće da neki u njih veruju). Jedna od njih je da što su bogati bogatiji, to će više ulagati u zajednicu, kroz poreze, donacije, plate koje daju radnicima, i slično. Istina je, ipak, drugačija. Poslednje decenije su povezane sa smanjenjem stope poreza za bogate, postoje različite šeme za izbegavanje plaćanja poreza, uključujući poreske rajeve, a različite donacije, iako medijski pompezno ispraćene, zapravo čine samo zanemarljiv deo bogatstva. U isto vreme, od radnika se stalno traži da rade više, uz niske i sve niže zarade.

Robajnsova pruža nekoliko argumenta na kojima počiva limitarizam. Prvi je demokratski. Velike razlike u bogatstvu u društvu dovode do urušavanja demokratije. Ekstremno bogati ne samo da imaju više mogućnosti da utiču na izborni proces i na donosioce odluka, nego to i zaista čine i to na nekoliko načina. Oni imaju mogućnost da finansiraju političke partije i pojedince prilikom njihovog nastupa na izborima (finansirajući kampanju zauzvrat dobijaju promenu zakonodavstva onako kako to njima odgovara ili neki drugi vid pomoći). Super bogataši će radije podržati nekoga ko dolazi iz njihovog miljea ili deli njihove ideje i principe i onda takvi kandidati imaju veće šanse da se nametnu na izborima. Takođe super bogataši mogu da pod svojom kontrolom drže medije koji oblikuju javno mnjenje. Do oblikovanja javnog mišljenja (spomenuli smo ranije jedan opšti primer) može doći i preko finansiranja think-tankova i univerziteta od strane super bogataša – programi, projekti i ideje koji se uklapaju u njihove vrednosti lako će dobiti finansijsku pomoć ili će čak i njihov nastanak biti stimulisan. Konačno, tu je i mehanizam ucene – vlasti koje zaista reprezentuju interese građana rizikuju da ostanu bez velikih firmi (recimo zagađivača) koji će radije promeniti sredinu nego promeniti sopstvenu, po okolinu i zajednicu štetnu politiku.

Drugi argument Robajnsove je vezan za trenutne goruće potrebe čovečanstva za koje ne postoji adekvatan odgovor. Ovi problemi (ekstremno siromaštvo, oni sa umanjenim šansama za napredak, urgentni globalni problemi) zahtevaju dodatne finansijske resurse kojih nema. Kao poseban argument Robajnsova navodi i klimatske promene i neophodnost finansijskih resursa kako bi se one zaustavile.

Dodajmo ovim argumentima i onaj moralni. Dužnost čoveka i zajednice je da stvara i održava takve okolnosti i interakcije u društvu koje će omogućiti dostojanstven život svakom pojedincu, tokom kojeg će on imati potpune mogućnosti da izrazi i zadovolji sve svoje potrebe, posebno one stvaralačke.

I bogati plaču

Robajnsova i kolege otišli su i korak dalje u svom članku Koliko mnogo je previše? Merenje linije bogatstva[2], pitajući građane Nizozemske koliko mnogo (ličnog bogatstva) smatraju da je dovoljno, odnosno koliko bi iznosio primeren maksimum ličnog bogatstva. Nizozemci su liniju maksimalnog bogatstva „povukli“ između jednog i tri miliona evra. Pri tome, nisu uočene značajne razlike u materijalnom statusu i stepenu obrazovanja ispitanika u pogledu njihovih odgovora. Ali, došlo se do jednog zanimljivog rezultata: većina ispitanika ne smatra ekstremno bogatstvo nekim velikim problemom i ne slaže se da bi vlada trebala da postavi limit na bogatstvo. Otkud sad pa to? Nesumnjivo da ovaj rezultat, koji autori nisu detaljno dalje razmatrali, zaslužuje posebnu pažnju u vremenu pred nama. Možemo samo da hipotetiziramo. Jednu od pretpostavki nazvao bih „i bogati plaču“ – toliko je super bogatih prisutno u medijima, učimo o detaljima njihovog života, saosećamo sa njihovim ljubavnim, roditeljskim i drugim patnjama, „ulazimo“ u njihove domove, gledamo njihove jahte, čak navijamo za sve te milionere koji šutiraju loptu između sebe ili je prebacuju preko mreže. Zaista, deluju nam tako ljudski, tako… slični nama, slični su nam i problemi, pa šta je to bogatstvo. U isto vreme, teško bi se mogli indentifikovati sa onim najranjivijima u društvu, migrantima, ljudima koji žive u krajnjem siromaštvu, starima, usamljenima i napuštenima, bolesnima… Ah, da, o njima se ne snimaju serije, oni nemaju svoje podkaste, njihova lica ne krase naslovne stranice…

Dalje, ne bi trebalo da iznenadi da većina nas veruje da je zaista pitanje trenutka kad bi i naša srećna zvezda mogla da se upali, da i mi „vredimo“ tih milion ili tri miliona evra. Pa, gde ćemo sad to da delimo…

Ipak, najverovatnija mi se čini pretpostavka da mi jednostavno ne verujemo da je veća jednakost u društvu moguća. Naprotiv, verujemo da je svet u kome živimo najpravedniji moguć, da su oni najbogatiji među nama to postali jer su zaista najsposobniji (ma šta to značilo), najmudriji (em imaju genijalne ideje, em znaju kako da ih unovče), itd. S druge strane, mi s druge linije bogatstva opet smo tu, jel’te, zasluženo, jer sve to što „oni“ jesu, mi „nismo“. Nismo se dovoljno trudili, nismo imali sreće, nisu nam dali, nezgodan nam je karakter, niti smo dovoljno pametni, ni sposobni. Upravo bi ovde trebalo tražiti osnovu daljeg rada – razobličavanje mitova u „sposobnim“ bogatašima i „nesposobnim“ siromasima. Ovo posebno uključuje i revalorizaciju rada. Jer, upravo je deo spomenutih mantri i otpor prema radu: rad je slabo vrednovan i zato je rad za neuspešne, nesposobne „gubitnike“. „Pobednici“ ne rade. Oni znaju da dođu prvi do skupe informacije, oni imaju prioritet u raspodeli javnih sredstava, za njih se zalažu vlasti (recimo, kad uzimaju bespovratni kredit), oni imaju carte blanche da zaobilaze zakone…

Konkretnim ciljevima do promena

Ne zaboravimo, nalazimo se na početku razvoja jedne ideje koja može postati velika. Robajnsova, ali i neki drugi istraživači, prave prve korake u prikupljanju naučnih dokaza za svoje teorije. Na nama je da verujemo da je bolji i pravičniji svet moguć. Možda ne brzo, možda ne za našu generaciju, ali svakako jednom dostižan. Da bi se odmakli od pukih ideala, moramo krenuti prvo sa razobličavanjem mitova o sposobnim „pobednicima“ i nesposobnim „gubitnicima“. Kako? Pa, prvo prikupljajući dokaze. Razotkrivajući mehanizme kojim se dolazi do ekstremnog bogatstva. Istovremeno, neophodno je intenzivno raditi na teoriji koja prevazilazi limitarizam, a to je kako upotrebiti višak sredstava koji bi nastao postavljanjem limita na maksimalnu zaradu i bogatstvo. Više sredstava za zdravstvo i prosvetu, za kulturu i rekreaciju, za nauku i ekologiju – jer to je konkretan cilj postavljanja granice maksimalnog bogatstva.

 

Pročitajte i

NEJEDNAKOST U EPIDEMIJI

[1] Ingrid Robeyns (2019) What, if Anything, is Wrong with Extreme Wealth?, Journal of Human Development and Capabilities, 20:3, 251-266, DOI: 10.1080/19452829.2019.1633734

[2] Ingrid Robeyns, Vincent Buskens, Arnout van de Rijt, Nina Vergeldt, Tanja van der Lippe (2020) How Rich is Too Rich? Measuring the Riches Line, Social Indicators Research, 154:115–143 https://doi.org/10.1007/s11205-020-02552-z

 

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here