Nakon više od godinu dana postojeće situacije, svi smo se već prilično navikli na potpuna zatvaranja i ograničenja. Ne samo da je to uticalo na naš svakodnevni život, već i na demokratiju. Jedna godina je dug period u politici, a izbori su sada održani širom Evrope usred pandemije.
Nacionalni izbori održani su u Škotskoj i Velsu 6. maja kako bi se izabrali parlamentarni sastavi u obe nacije, u trenutku koji je ključan za razvojne puteve obe nacije, puteve koji su različiti, ali međusobno, ipak, povezani.
Mnogi su rekli da izbori uopšte nisu smeli da se održe. A pandemija je svakako imala veliki uticaj na izborne kampanje.
Stil kampanje u „britanskoj“ političkoj kulturi prilično je direktan – mnoštvo aktivista dostavlja letke i telefonira, idu od vrata do vrata i razgovaraju sa ljudima. Ograničenja koja su došla sa pandemijom značila su da se mnogo toga nije moglo dogoditi na uobičajen način.
Anegdotalno, u mom rodnom gradu Langolenu u severnom Velsu, uobičajeno biračko mesto – gradska većnica, locirana u samom centru i svima dostupna – premešteno je na veće mesto van grada, bez najave, kako bi se obezbedilo dovoljno mesta za posmatranje sigurnosnih protokola. Ovo je verovatno imalo uticaja na izlaznost.
Ali izbori su se održali, pa iako nije bilo potresnih šokova – bilo je nekoliko iznenađenja.
Široko se verovalo da će SNP (Scottish National Party) u Škotskoj nastaviti dominaciju – što se i obistinilo. Parlament Škotske sastoji se od 129 mesta, od kojih je 65 potrebno za većinu. SNP je osvojio 64 mesta – jedno manje. Međutim, Zelena stranka Škotske osvojila je ključnih 8 mesta – još jedna stranka koja se zalaže za nezavisnost.
To znači da u škotskom parlamentu u Holiroodu postoji ugodna većina koja se zalaže za nezavisnost, što dalje znači da premijerka Nikola Sterdžon može da zatraži od Vestminstera održavanje referenduma o nezavisnosti. To će se najverovatnije dogoditi kada se pandemija povuče.
Boris Džonson i njegova konzervativna vlada u Vestminsteru verovatno će odbiti taj zahtev. U bliskoj budućnosti možemo očekivati puno pravnih poteza, jer obe strane tvrde kako imaju ovlašćenja da odlučuju. Nedostatak pismenog ustava donosi fleksibilnost u oba pravca.
Jasno je da će bilo kakvo odbijanje Vestminstera služiti samo jačanju rešenosti za nezavisnost Škota; i zaista – to negiranje osnovne demokratije jedne zemlje od strane druge pruža vrlo jak argument zašto je nezavisnost na prvom mestu i potrebna.
U Velsu stoji sasvim drugačija slika. Mnogi su predviđali da će Laburistička partija – koja je imala kontrolu nad velškom vladom od početka predaje vlasti 1999. godine i jedna od retkih preostalih socijaldemokratskih vlada u Evropi – izgubiti mesta. Najvjerovatniji prognozirani ishod bio je taj da će laburisti pronaći koalicionog partnera za vladu, što se očekivalo da će biti Partija Velsa (Plaid Cymru).
Međutim, suprotno očekivanjima, velška laburistička partija zapravo je dobila podršku i uspela je da dobije jedno mesto manje od većine – slično SNP-u – 30 od 60 mesta. To znači da im nije potrebna podrška Partije Velsa, koja je povećala broj mesta za 1 i osvojila ukupno 13 mesta, što je stavlja na treće mesto u parlamentu.
Povećana podrška laburistima verovatno se svodi na pandemiju koronavirusa – rešavanje situacije od strane premijera Marka Drejkforda (Mark Drakeford) široko je hvaljeno. Njegov besmislen i rigidan pristup zasnovan na podacima pokazao se popularnim, u oštroj suprotnosti sa ležernim pristupom koji koristi Vestminster. Pored toga, svest o devoluciji nikada nije bila veća, jer su građani svesniji moći velškog i škotskog parlamenta.
Na drugom mestu našla se Konzervativna stranka koja je dobila 5 mesta i došla do ukupno 16. Ovo povećanje podrške uglavnom je rezultat potpunog kolapsa UKIP-a (UK Independence Party). Kako se konzervativna stranka pomerila dalje udesno, i donekle se ‘radikalizovala’ – mnogi su kritikovali konzervativce na nivou Velike Britanije zbog neprijateljske i agresivne retorike – to ’glasanje o Bregzitu’ sada je pripalo torijevcima. Konzervativci nisu prošli onako kako su mnogi predviđali, posebno na svom ključnom ciljnom mestu u postindustrijskom severoistoku Velsa, oblasti u kojoj su ostvarili veliki dobitak na opštim izborima u Velikoj Britaniji.
Razarajući udarac za Partiju Velsa dogodio se u vidu gubitka mesta u izbornoj jedinici Ronda (Rhondda Valley), koju je držala bivša liderka stranke Lian Vud (Leanne Wood). Mesto je, umesto toga, pripalo laburistima. Nedostatak lične kampanje verovatno je faktor, kao i činjenica da su velški laburisti imali neviđenu medijsku pokrivenost zbog pandemije.
Neki su razočarani nastupom Partije Velsa, čiji se udeo glasova u poslednje vreme nije mnogo promenio. S rekordnih 39% ljudi u Velsu koji su se izjasnili za nezavisnost, mnogi su se zapitali zašto Partija Velsa kao stranka koja se zalaže za nezavisnost ne postiže bolji izborni učinak. Ostale kritike uključuju stil predsedničke kampanje lidera Adama Prajsa (Adam Price) tokom izbora na kojima je lična kampanja bila ozbiljno ograničena.
Međutim, ne bismo smeli da potcenjujemo koliko je Partija Velsa indirektno bila moćna kao sila u velškoj politici. Partija je neprekidno vršila ogroman uticaj na velšku laburističku stranku, gurajući ih ka jačoj liniji kada je reč o velškim prenesenim nadležnostima. Čak su nedavno objavljene i optužbe na račun velške Laburističke partije za krađu politike i ideja iz manifesta Partije Velsa.
Mark Drejkford i druge važne ličnosti Laburističke partije u Velsu poslednjih meseci dali su zanimljive komentare u vezi sa ustavnim uređenjem Ujedinjenog Kraljevstva. Premijer je na nezaboravan način rekao da podrška uniji nije bezuslovna i sada poziva na „kućnu vladavinu“ za Vels – drugim rečima, na veća ovlašćenja. Pre samo godinu dana bilo bi potpuno nezamislivo da prvi ministar rada javno preispituje podršku uniji. A uspeh laburista u Velsu u suprotnosti je sa neuspehom laburista na istovremenim lokalnim izborima u Engleskoj, što pokazuje koliko su dve grane te stranke postale različite i koliko se različito percipiraju.
Iako je Škotska odmakla daleko na putu ka nezavisnosti, Vels nije za potcenjivanje. Podrška nezavisnosti u Velsu otprilike je na istom nivou kao u Škotskoj kada je započela referendumska kampanja 2014. godine, a kako je sve više glasača laburista počelo da razmišlja o pitanju nezavisnosti, čini se da će možda uslediti velike promene uprkos relativnom nedostatku izbornih promena.
Širom Velike Britanije sada je prihvaćeno da je nezavisnost Škotske neizbežna i da više nije samo puka mogućnost, kao i to da će imati međunarodne posledice – posebno s obzirom na to da bi nezavisna škotska vlada pod SNP-om nastojala da se pridruži EU. Nezavisnost Škotske takođe će verovatno podstaći promene u Velsu. Ponovno ujedinjenje Irske takođe dobija podršku, sa katastrofalnim uticajima Bregzita kao katalizatora.
Ovi izbori u Škotskoj i Velsu bili su istorijski i zbog toga jer su po prvi put mladi od 16 i 17 godina mogli da glasaju. Mladi ljudi u obe zemlje su, demografski gledano, skloni da na ideju nezavisnosti pozitivno gledaju – što je ohrabrujući znak za buduće referendume.
Radi se o brzom i uzbudljivom vremenu u velškoj i škotskoj politici i za sve one koji podržavaju nezavisnost. Sigurno je da će novoizabrani parlamenti u Škotskoj i u Velsu morati da se suoče sa ogromnim izazovima i da oblikuju promene koje će imati uticaja na generacije koje dolaze. Verovatno je da će do sledećih izbora 2026. Velika Britanija zaista izgledati sasvim drugačije.
Preveo: Nikola Ačanski
