Govor nasilja prisutan je u različitim domenima javne komunikacije svakodnevnog života: u krugu porodica, u školama i na fakultetima, na ulicama, na radnom mestu, u gradskom prevozu… Kako Teun Van Dejk navodi u uvodniku izdanja časopisa Discourse and Society (1995) koji se bavi ovim fenomenom, sila i upotreba sile u savremenom društvu nije proizvedena niti reprodukovana samo fizičkom akcijom, već i verbalnim značenjem i na nivou teksta. U radu Patricije O Konor nadalje se ukazuje na potrebu da se prepoznaju i bliže odrede karakteristike „.. jezika koji prati akt nasilja, koji dovodi do nasilja i koji je sam po sebi nasilje“.
Postoji li, međutim govor nasilja kao posebna kategorija unutar političkog diskursa i po čemu se on razlikuje od drugih oblika jezičke agresije? Iz postojećih teorijskih razmatranja proizilaze dve grupe tumačenja. Prvo podrazumeva određenje govora nasilja kao sinonima za govor mržnje. Neškovska i Trajkova istražile su primere retoričkog nasilja u govorima visoko rangiranih političara u svetu (Donalda Tramp, Borisa Džonsona, Redžepa Erdogana, Viktora Orbana,…), pokazale da govor mržnje postaje politički mejnstrim današnjice i da se mogu razlikovati različite varijante tvrdog i mekog govora mržnje (hard and soft hate speach). U radu, međutim izostaje obrazloženje u čemu se ogleda razlika između dva termina. Ako usvojimo polazište da je konačan cilj govora nasilja, kao i govora mržnje da:.. „dehumanizuje, povredi, uznemiri, degradira, izloži nasilju ciljane grupe“– proizilazi da je određena društvena grupa ona koja trpi trajne i dalekosežne posledice, čak i kada je govor nasilja usmeren ka pojedincu. Van Dejk takođe ističe da verbalna agresija može podstaći druge oblike diskriminacije, nejednakosti, ugrožavanja ljudskih prava miliona pripadnika grupa, kao što su: migranti, izbeglice, manjine. Apresijan, s druge strane primećuje da nasilje najčešće ne postoji unutar diskursa per se i retko se ispoljava direktno. Lingvističko nasilje manifestuje se kao superiornost u odnosu na druge koji imaju manju lingvističku moć, a jezičko nasilje inicirano od strane vlasti predstavlja posebnu opasnost jer izvire iz autoriteta državne moći i ličnosti sa njom povezanih.
Premda postoji značajan broj radova o pojedinačnim govornim strategijama u kojima se koristi (npr. Margarete Bašaragin i Svenke Savić o „govorenju u glas“), teoretičari ne problematizuju pitanje sistematske upotrebe verbalnog nasilja prema sagovorniku u političkom govoru. Indirektno ispoljavanje nasilja kroz govor mržnje, izazivanjem straha, pozivanjem na autoritet države, nesumnjivo ugrožava pripadnike manjinskih grupa, stanje ljudskih sloboda i demokratije u nekoj zemlji. Različite govorne strategije primenjene sa tom namerom u velikoj meri su već istražene i poznate u jezičkoj nauci, a rezultati su bili od koristi za razobličavanje mehanizama: manipulacije jezikom, prepoznavanje oblika govora mržnje i edukaciju najšire javnosti i samih političara. Pristup je, međutim sve manje delotvoran u suzbijanju takvih pojava. Adaptacije desno populističkog diskursa omogućile su mu prilagođavanje novim okolnostima zahvaljujući sposobnosti da: se lako reprodukuje unutar popularnih žanrova novih medija, relativizuje optužbe, izbegne upotrebu eksplicitnih kategorija, itd.
Ovom prilikom želim da ukažem na neophodnost istraživanja oblika direktnog jezičkog nasilja u političkom govoru koji bi, kao oblik javne komunikacije, morao poštovati elementarne društvene norme. One se razlikuju o odnosu na pomenute implicitne kategorije, najpre po tome što je čin nasilja sadržan unutar samog komunikacionog događaja, a jedan od sagovornika je njegov direktni vinovnik. Nasilje je usmereno prema drugom sagovorniku sa ciljem da ga omete ili na drugi način spreči da iznese svoj stav, da ga zastraši, izrekne pretnju. Primarni cilj govora nasilja i dalje je pokazivanje društvene moći, ali osnovna razlika je u činjenici da komunikacija među sagovornicima zapravo ne postoji. Nakon što druga strana biva ućutkana, onemogućena da predstavi svoje argumente, auditorijum je suočen sa obraćanjem samo jedne strane- političara nasilnika. Namera nasilnika ponekad i nije da se čuje i vidi njegova verzija istine i tako (p)ostane pobednik u duelu, već da diskredituje protivnika kako bi viši političar po rangu, npr. njegov partijski lider, mogao u drugoj prilici neometano medijski da dominira.
Govor nasilja prvi je uveo u savremenu političku kulturu Srbije Vojislav Šešelj tokom devedesetih i to je ubrzo postao njegov prepoznatljiv stil komunikacije. Uobičajenu praksu u javnim debatama u kojima je učestvovao činila su konstantna: prekidanja sagovornika, govorenje u glas, (govor u isto vreme), podizanje intenziteta glasa- što je samo po sebi bilo dovoljno da ga zbuni i omete da argumentovano izloži svoj stav. Povremeno bi usledile i direktne lične pretnje koje su se potom i obistinjavale: setimo se fizičkog napada na advokata Barovića od strane Šešeljevog telohranitelja, nakon verbalnog duela u televizijskom studiju. Povrh svega, treba podsetiti da je Šešelj sopstvenim retoričkim umećem itekako uspevao da pridobije pažnju slušalaca i ubedljivo zastupa svoje stavove. Na moderatorima debate, najčešće voditeljima i novinarima u studiju je, u takvim slučajevima, odgovornost da spreče nasilje nad sagovornikom (ako je potrebno i oduzimanjem reči i isključivanjem mikrofona) i tako omoguće da se ravnopravno čuju različita mišljenja. U stvarnosti je to retko bio slučaj, jer su naročito tabloidni mediji i njihova publika zapravo uživali u tome i zabavljali se Šešeljevim nastupima smatrajući ih zanimljivim, dinamičnim i neformalnim, često nesvesni dugoročnih posledica takve političke prakse. Za razliku od onoga sa čim se suočavamo danas, govor nasilja jeste bio tolerisan od strane vlasti, ali nije bio na vlasti, te (srećom) nismo bili u prilici da svedočimo o posledicama takvog govora iza koga stoji puni autoritet i moć države. Politička strategija vladajuće Socijalističke partije devedesetih takođe je počivala na jednoj vrsti nasilja prema protivnicima, ali pre svega kroz sopstveni govor mržnje, etiketiranje i onemogućavanje opozicionih političara da se uopšte pojave na državnim i medijima pod kontrolom partije. TV dueli između socijalista i opozicije nisu imali publicitet poput emisija u kojima je gostovao Šešelj, a same debate ni po čemu nisu bile posebno interesantne.
Nakon dolaska na vlast Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke (SNS) 2012. godine na političku scenu se u Srbiju vratio govor nasilja Vojislava Šešelja, ali u daleko opasnijoj formi. Sada je on delovao sa pozicije vlasti i medijske kontrole, uz asistenciju urednika i voditelja televizijskih programa. Za razliku od ranije prakse kada su imali mogućnost da doziraju količinu verbalnog nasilja uživo, njihov novi zadatak je da dopuštaju i podstiču sve oblike jezičke agresije od strane predstavnika SNS i njihovih saveznika, kako bi političkim protivnicima onemogućili da dođu do reči, omalovažavali ih i neometano izrekli seriju optužbi i uvreda na njihov račun. To je međutim samo jedna, možemo reći, već od ranije razrađena forma upotrebe nasilja u političkom govoru. Kao da i sama medijska opstrukcija nije bila dovoljna, aktivisti SNS su se trudili da spreče i svako drugo obraćanje građanima u javnom prostoru koje se kosi sa doktrinom vlasti, na taj način što su okruživali opozicione aktiviste tokom ulične akcije i verbalno im pretili, prekidali medijska obraćanja lokalnih političara opozicije sa gradskih trgova itd. Jedan od najslikovitijih primera bio je organizovan napad više desetina aktivista SNSa, uz povike i uvrede na aktiviste Demokratske stranke u Novom Sadu, tokom njihove ulične akcije na centralnom gradskom trgu, u kome su učestvovali i pojedini članovi gradskog veća. Nedavno smo takođe bili svedoci nasilnog prekidanja konferencije za medije Narodne stranke u centru Novog Sada, od strane odbornice SNS koja se pravdala da to čini jer ne može da dozvoli dalje obmanjivanje građana, protiveći se, dakle, elementarnoj demokratskoj praksi.
Treći vid su direktne fizičke pretnje, uvrede, psovke i najave fizičkog obračunavanja sa sagovornikom. Njime se obično služe niži partijski ešaloni u manjim mestima gde postoji veća (totalna) kontrola vlasti i manji zazor od reakcije javnosti nakon otvorenijeg ispoljavanja nasilja. Medijski zabeleženi primeri takvog načina obraćanja u lokalnim skupštinama (npr. pretnja otkazom potpredsednici Demokratske stranke Dragani Rakić zaposlenoj u Narodnoj biblioteci u Vršcu) otkrivaju nam stvarne metode i načine ophođenja kojima se služi vladajuća aparatura u međusobnoj komunikaciji, razgovoru (čitaj: zastrašivanju) sa biračima i tzv. radu na terenu. Pretnje gradonačelnika Subotice Bogdana Labana svom partijskom kolegi izrečene na sastanku lokalne organizacije SNS pokazuju upravo to- da je govor nasilja postao uobičajen način ophođenje u mnogim segmentima funkcionisanja vladajuće stranke, ne samo u odnosu prema opoziciji.
Analiza strukture govora nasilja pokazuje da je poruka usmeren uvek direktno ka sagovorniku, premda se ponekad etiketira i društvena grupa kojoj pripada (ONI). Ona, međutim, za razliku od upotrebe klasičnog govora mržnje, nije glavni cilj napada, jer identitet njenih pripadnika nije jasno formiran. To je fluidna kategorija u koju se po potrebi svrstavaju: tajkuni, bivša vlast, zapadnjaci, pripadnici drugih naroda- u stvari- svi koji su protiv vlasti. Istog trenutka kada dojučerašnji politički protivnik počne da podržava vlast i promeni tabor, njegova prošlost biva zaboravljena i on postaje pripadnik grupe MI, podjednako kao i svi ostali.
Visoki funkcioneri vlasti, ipak ne koriste govor nasilja u direktnoj formi, već na način kako to definiše Apresijan, učvršćivanjem autoriteta državne moći personalizovane u ličnosti predsednika države. Medijska dominacija Aleksandra Vučića ne zasniva se na retoričkom umeću, već na činjenici da su njegova obraćanja uvek u monološkoj formi, bez mogućnosti da se izrečene tvrdnje ospore, da se na optužbe odgovori. Sagovornik može biti jedino novinar intervjuer, ali umesto da vodi emisiju, on se u razgovoru nalazi u podređenoj poziciji. Predsednik je taj koji oduzima i daje reč, prekida, preti, proziva, optužuje ako mu novinarsko pitanje nije po volji.
Šta nam ovde navedeni oblici jezičkog nasilja govore? Najpre, oni otkrivaju da vladajući establišment u Srbiji ne veruje u demokratiju i da su postojeće demokratske institucije samo fasada. Ako u nekom društvu izostaje pravo i mogućnost da se u političkom životu javno kritikuje vlast i iznese alternativno mišljenje, možemo govoriti samo o autokratskom sistemu. Drugi zaključak je da ovakvo ponašanje intenzivnije deluje na nivoima koji nisu toliko vidljivi za globalne centre moći, velike medije i visoku politiku. Ono se ustalilo u svakodnevnom životu, među običnim ljudima tokom njihovih svakodnevnih praksi, ako se ne ponašaju shodno pravilima poretka. Na taj način se privremeno čuva fasada demokratije, a u isto vreme minimizuje prostor za opozicionu kritiku koja formalno još uvek postoji. Najbitniji zaključak je da govor nasilja izaziva trenutne i direktne posledice. Svaki takav govorni događaj usmeren ka pojedincu, izuzev dubljih implikacija u odnosu na stanje demokratije i osnovnih ljudskih prava, neposredno onemogućava i političko delovanje druge strane. Nasilje u političkom i javnom govoru pripada kategoriji pasivnog nasilja i može biti izvedeno bez bilo kakvog fizičkog kontakta. Kao što se vidi iz navedenog, ponekad nije jednostavno odrediti kada je ono zapravo na delu i da li se neki razgovor još uvek kreće u granicama burne i vatrene diskusije. Zbog toga smatram da bi razotkrivanje sistematske upotreba ovakvih formi političke komunikacije trebalo da budu predmet detaljnijih istraživanja u okviru naučnih oblasti primenjene lingvistike i politikologije. Govor nasilja zahteva jasniji odgovor pravnog sistema i mora biti tretiran kao svaka druga manifestacija nasilja u politici, jer je za razliku od govora mržnje, uperen protiv pluralizma mišljenja i demokratije kao takve. Drugim rečima, njegovom upotrebom nije ugrožena samo jedna grupa, već je onemogućena svaka javna kritika.
Kako se suprotstaviti govoru nasilja u Srbiji danas? Već sam pisao o tome da stanje medijskih (ne)sloboda ne ostavlja prostor za kvalitetnu javnu debatu među političkim protivnicima i da je stoga uzaludno na njoj insistirati, dokle god jedna stana odbija poštovanje elementarnih demokratskih normi. U takvim okolnostima ne važe podrazumevana pravila javne debate, niti Grajsove razgovorne maksime, jer aktivni doprinos komunikaciji ne postoji, samo namera da se ona obesmisli. Ako ne želimo da prihvatimo bojkot političkog života kao konačan odgovor, jedini način je da se politički govor opozicije prilagodi novim okolnostima političke borbe. Saveti koji bi mogli biti od koristi političarima koji se nađu sa suprotne strane govornice su:
- Ne odgovarajte na govor nasilja sopstvenim govorom nasilja, jer ćete tako pokazati da ste drugačiji;
- Usmerite poruku pre svega ka svojima pristalicama (da ih ohrabrite, učvrstite i motivišete), nezadovoljnima i neodlučnima, jer u trenutnim okolnostima do publike koja se sa vašim stavovima duboko ne slaže teško možete dopreti;
- Izlaganje mora biti kratko, koncizno, razumljivo, ubedljivo, usmereno na ključnu poruku, jer je to način da se doskoči opstrukcijama kao što su: prekidanja, dobacivanja, nadvikivanje, govor u glas, oduzimanje reči…
Političke prilike u Srbiji diktiraju nova, gerilska pravila političke borbe. Ona uključuju i potrebu kreiranja sopstvenih medija, pronalaženja novih kanala komunikacije, oslanjanje na razgovor lice u lice. Pobeda u takvoj neravnopravnoj utakmici je ipak moguća, jer su ljudi u Srbiji pored svih manipulacija, u velikoj meri svesni situacije u kojoj se nalaze. Ključ je u razumevanju stvarnih potreba ljudi i viziji da se one ostvare, na jasan staložen i pribran način, bez obzira na količinu medijskog prostora, zloupotrebu moći, primenu sile i nasilja u bilo kojoj formi, pa i u političkoj komunikaciji.
Pročitajte i:
Realnost iza serije “Squid Game”
