Geopolitika kao ideologija

0
221

 

Vrednosni stavovi u politici prikazuju se često simbolično pomoću skale koja označava različite ideologije: levice (komunizam, socijalizam, socijaldemokratija i zelene politike), centra (liberalne i socioliberalne politke) i desnice (nacionalizam, konzervativizam, fašizam..). Teoretičari poput Hajnsa Ajzenka (1964) predložili su, dodajući uspravnu osu, dvodimenzionalni model, koji sadrži i informaciju o građanskim slobodama i demokratičnosti sistema. Na jednom su kraju spektra liberalna društva, a sa druge autokratska  i diktature. Politikolozi se, međutim nisu sistematski bavili dimenzijom posebno karakterističnom za države periferije – dimenzijom geopolitičkih relacija.

Pretpostavka je ovde da geopolitički diskurs čini osnovni i dominantni oblik političke komunikacije u državama koje su predmet sukoba globalnih sila, kao što je slučaj u jugoistočnoj Evropi (Srbija, Makedonija, Crna Gora), delu istočne Evrope (Moldavija) i Azije. U političkom govoru prepoznaje se po tome što stavovi o važnim društvenim pitanjima (ekonomije, socijalne politike, građanskih prava itd) obično ne proizilaze iz tradicionalnih ideoloških načela stranaka, već iz relacija (pozitivnih ili negativnih) u odnosu na centre globalne moći (Rusija, Evropska unija, SAD, Kina). U praksi, geopolitička ideologija se očitava kroz podređenost osnovne ideologije interesima ovih centara, usvajanje nametnute spoljnopolitičke doktrine i društveno-ekonomskog  modela.

Ilustrativan primer su prilike u Srbiji od 2008. godine, nakon pada Koštuničine vlade, kada geopolitika postaje ključna tema političkog govora. Uspostavlja se oštra podela na partije evropske orijentacije, čija je okosnica programa pristupanje EU i one koje se zalažu za bližu vezu sa Ruskom federacijom. Prva grupa stranaka ideološki je raznolika, od desnog centra, preko liberalnih, do socijaldemokratskih. Podređenost geopolitičkom interesu, učinila je međutim da neoliberalna politika (mere štednje, privatizacija javnog sektora, uvećanja subvencija stranim kompanijama, umanjena prava radnika) bude prihvatljiva za svaku od njih, kao prirodna posledica “evropskog puta”. Suzbijanje medijskih sloboda i elementarnih građanskih prava u Srbiji kao posledica vladavine Srpske napredne stranke, međutim dugo vremena nisu bile prepreke za otvaranje novih evropskih poglavlja i tek kada je počela da ih prati eskalacija nasilja prema neistomišljenicima, usprotivila joj se odlučnije demokratska javnost. Objašnjenje se može pronaći u činjenici da proevropska ideologija posmatra pristupanje Uniji kao pravolinijski proces, bez mnogo slobode za unutrašnju debatu u vezi s elementarnim pitanjima funkcionisanja zajednice, jer se veruje da će ona, sama po sebi, biti razrešena tokom procesa integracije. Proevropske stranke se stoga fokusiraju samo na probleme unutar države koje priznaje i apostrofira Evropska komisija.

Podređenost diktira i bespogovorno prihvatanje uređenja Evropske unije u sadašnjem obliku kao superiorne tvorevine, premda je ona očigledno na udaru destruktivnih procesa. Bilo kakav oblik konstruktivne kritike smatra se antievropskim, zajedno sa inicijativama za demokratsku i federalnu Evropu zasnovanu na principima humanizma, jednakosti, socijalne pravde i održivog razvoja.

U međuvremenu, prvobitno zamišljene kao proces prilagođavanja jedne države razvijenom društveno-ekonomskom sistemu,  evropske integracije  nakon 20 godina u Srbiji prerastaju u trajno stanje, čiji rezultat nažalost nisu pozitivne promene, već razaranje društva i zatiranje demokratskih institucija. Umesto ravnopravnog statusa u okviru jedne federacije, pozicija Srbije i najmoćnijih država Evrope najviše podsećaju  na sistem kolonijalnih odnosa.

Podređenost stranaka koje se zalažu za bliske veze sa Rusijom interesima ove države, s druge strane još je očiglednija je i ogleda se najpre u potčinjavanju volji i odlukama njenog predsednika, Vladimira Putina, kao neprikosnovenog vođe. Većina „proruskih“ stanaka desnice u Srbiji i same neguju autoritarni princip odlučivanja, izuzev Demokratske stranke Srbije čije su proklamovane vrednosti legalizam i odbrana ustavnog poretka. Politička praksa, međutim govori suprotno. Tokom kampanje za izbor narodnih poslanika 2016. godine,  predsednica DSS Sanda Rašković Ivić zalagala se za demokratizaciju Srbije, ali je istovremeno zagovarala „zavisnost od Rusije“ kao  strateško opredeljenje države. Najbolje ovaj odnos ipak sažima poznata izjava Tomislava Nikolića iz 2008. (tada predsednika Srpske radikalne stranke) da ćemo radije biti ruska gubernija nego rupa na evropskom ćilimu.

Da li je uopšte moguć, s obzirom na aktuelni kontekst, drugačiji pristup  jedne siromašne države, sa nerazvijenim političkim sistemom ? Iz navedenog vidimo gde nas vodi nastavak postojeće politike. Izolacinistički pristup takođe nije rešenje, jer se on može primeniti samo u državama koje su već stekle određeno bogatstvo i sada pokušavaju da ga, zatvaranjem granica, sačuvaju samo za svoje građane. Jedina mogućnost stoga je borba za progresivne ideje koja ne može biti omeđena državnim granicama, već zasnovana na principima internacionalizma i kosmopolitizma, nezavisno od toga na kom nivou se odvija i u kom delu sveta: unutar lokalne sredine, jedne regije, države ili čitave federacije. Istinska borba za decentralizaciju, demokratizaciju i ravnopravnost građana unutar Srbije deo je zajedničke borbe za demokratsku, solidarniju Evropu, pravedniji svet. Zato je neophodna bliska saradnja i koordinirano delovanje pokreta i stranka koji dele humanističke ideje i zastupaju ih podjednako prema svim ljudima, u svakom delu sveta, u okviru jedne internacionale, panevropske ili mondijalističke partije.

Stranke u Srbiji koje baštine demokratske vrednosti ne smeju dozvoliti da nesporno važan  proces međunarodnih integracija i spoljna politika ugroze temeljna načela slobodnog i pravednog društva, a geopolitika postane njihova osnovna ideologija.

 

 

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here