Evropska ideja na levici – relevantnost Ventotenskog manifesta 70 godina posle

Evropska ideja na levici – relevantnost Ventotenskog manifesta 70 godina posle

Godine 2016. građani Velike Britanije su izašli na glasanje na jednom od najbitnijih referenduma u njihovoj novijoj istoriji. Pred njima je bilo postavljeno pitanje daljeg članstva u Evropskoj Uniji – čiji sastavni deo je Britanija bila još od 1973. Ovaj referendum je predstavljao svojevrsni krešendo narastajućeg evroskepticizma širom kontinenta, koji je Britaniju kao tradicionalno evro-distanciranu državu pogodio posebno jako. Britanija, kao kolonijalna imperija rasprostranjena po celom svetu, nije sebe nikada videla kao potpunog člana evropske (disfunkcionalne) porodice, već kao nešto što je donekle odvojeno, država koja nadmeno gleda na kontinentalne probleme i večito ostaje na bezbednoj distanci. Takva identitetska distanciranost, naravno, nije sprečila Britaniju da se konstantno meša u Evropske poslove i širi svoj uticaj na kontinent. Vinston Čerčil, britanski premijer tokom Drugog svetskog rata je, na primer, bio jedan od najvatrenijih zagovornika ideje evropskog jedinstva nakon pada sila Osovine – ali on sam nikada nije u potpunosti video Britaniju kao deo jednog takvog projekta.

Međutim, kada se Britanija priključila Evropskoj ekonomskoj zajednici 1973, ona nije bila isto što i pre Drugog svetskog rata – izgubila je ogromnu većinu svojih kolonijalnih poseda, a ono malo što joj je preostalo će je ubrzo napustiti. Takođe je bila marginalizovana na globalnoj političkoj sceni, kojom su sve više dominirale SAD i SSSR kao velike sile. Sve to je dovelo do geopolitičke stagnacije i ekonomske situacije koja je vodila u ćorsokak. Jedini realan izlaz je bio ekonomsko i političko udruživanje sa ostalim evropskim državama, koje su zajedničkim snagama mogle da budu glas na globalnoj sceni, ali i da ekonomski sarađuju i međusobno se ispomažu bolje nego ijedna od njih pojedinačno.

Šta je ono što se promenilo 2016? Britanija nije povratila svoje kolonije, niti svoj uticaj u svetu – dok je Evropska Unija postala sve veća, jača, čvršće ujedinjena i uticajnija na globalnom planu. Sa vremenske distance ovakav potez će verovatno delovati potpuno iracionalno, što se naizgled i pokazuje sve više kako vreme prolazi, sa brojnim krizama s kojima se Britanija suočila otkad je istupila iz EU: nestašice osnovnih namirnica, nedostatka radnika usled zatvaranja granica, povišenih cena, pa sve do vraćanja duhova konfliktne prošlosti u Severnoj Irskoj, za koje se davno mislilo da su namireni.[1] Najviše o dubini krize možda govori to da, iako je proces istupanja započet pre sad već pet godina i bez obzira što je Britanija formalno napustila EU u januaru 2020, ovaj proces zapravo i dalje nije završen. Količina otvorenih pitanja je velika, a njihova rešenja se još uvek ne naziru. Budućnost Velike Britanije van EU je vrlo neizvesna; međutim, sve veći tamošnji konsenzus jeste da se sat ne može vratiti unazad i da Britanija (makar u nekoj skorijoj budućnosti) ostaje pri svojoj odluci da bude van Evrope. Na svima ostalima je, međutim, da budu poučeni tim primerom.

Kako smo došli do ovoga?

Ono što jeste bilo drugačije 2016. je to da je u međuvremenu evropski konsenzus po prvi put bio ozbiljno uzdrman. Nakon pada gvozdene zavese ranih 90ih, evropski kontinent je bio prožet svojevrsnom EU-forijom – demokratska i ujedinjena Evropa je napokon delovala kao nešto potpuno ostvarivo. Uprkos nekim otporima tradicionalno evroskeptičnih zemalja članica EU, taj blok se širio: prvo 1995, ulaskom do tada neutralnih evropskih zemalja u blok, a potom i 2004. sa pristupanjem istočnoevropskih država – ali se i produbljivao – prvo sa Mastriškim ugovorom (1992), kojeg su potom pratili Amsterdamski (1999), Niceanski (2003) i Lisabonski (2009). Svaki od ovih koraka jeste bio manje ili više praćen negodovanjem i otporom, međutim, određena doza konsenzusa oko evropske ideje je postojala – ključni politički akteri na kontinentu od desnice do levice (sa izuzetkom ekstremnih krajeva tog spektra, koji su u ovom periodu bili dosta marginalni) su prihvatali ideju Evrope. Tradicionalni protivnici evropskih integracija – zelene i leve partije – su preokrenuli svoje stavove, prigrlivši (danas i sa znatno većim entuzijazmom nego politički akteri koji su ranije bili tradicionalni prijatelji Evrope) prevazilaženje nacionalnih podela.[2] Možda još i najbitnije, ideja Evrope je uživala određenu dozu popularnosti među samim građanima Evrope – ili u najmanju ruku- nije doživljavala bilo kakav veći aktivan otpor. Popularnost evropske ideje je bila možda čak i najsnažnija upravo u istočnom delu kontinenta, gde su referendumi za pristup Uniji ponekad prolazili sa preko 90% glasova za, a ni u jednoj od njih procenat pozitivnih glasova nije bio ispod 65%.[3]

Međutim, od svetske krizom 2008. Evropska Unija počinje da biva sve negativnije percipirana među širom populacijom,[4] što tokom narednih godina dobija i svoju artikulaciju na političkoj sceni u obliku „anti-sistemskih“ partija i pokreta. Neki od njih su uzeli obličje jasno definisanih levih partija (tu možemo govoriti pre svega o SYRIZA-i u Grčkoj i o Podemos-u u Španiji), dok su jedan deo ovog talasa pokupile tradicionalne ekstremno-desničarske stranke (poput Nacionalnog Fronta u Francuskoj) – ali je dobar deo ovih pokreta ostao dosta nejasno definisan po mnogim pitanjima. Ove poslednje su, makar naočigled, predstavljale određenu sintezu ideja sa celokupnog političkog spektra: društvena pravda, borba protiv korupcije, direktna demokratija, antielitizam, ekologija, alternativni ekonomski sistemi su  neke od ideja kojima su se ovi pokreti (makar inicijalno) često kitili. Tu možemo govoriti o raznim primerima, od Pokreta pet zvezda u Italiji, Alternative za Nemačku, pa sve do Živog zida u Hrvatskoj.

Ono što će dati drastično jasniju definiciju ovakvim pokretima, jeste pre svega migrantska kriza u Evropi koja uzima ozbiljnog maha nakon 2014. godine. Izostanak zajedničkog odgovora EU, usled nedostatka volje određenih članica da sarađuju sa evropskim protokolima i prime izbeglice sa Bliskog Istoka je dao ovim antisistemskim pokretima potreban još jači vetar u leđa od krize Evra – oni su bili i više nego srećni da postanu šampioni „odbrane hrišćanske Evrope.” To dovodi do toga da postaju sve jasnije pozicionirani na ekstremnoj desnici i tom delu političkog spektra daju svojevrsnu auru modernosti i relevantnost kakvu on dugo nije imao. Sve zajedno dovodi do povampirenja ideje nacionalne države, koju su brojni analitičari decenijama unazad proglašavali mrtvom usled rasta nad-nacionalnih struktura poput EU.

Kao deo ovog procesa i odgovora na migrantsku krizu pre svega, neke tradicionalno umerene (i čak pro-EU) konzervativne stranke, prvenstveno u Istočnoj Evropi, skreću udesno, ka rastućem autoritarizmu, ksenofobiji i evroskepticizmu. To su pre svega Fidesz u Mađarskoj, Slovenska demokratske stranka u Sloveniji, stranke Pravo i pravda u Poljskoj ali i brojne druge – pa i sama Srpska naprednu stranku u Srbiji, koja postaje sve spremnija da se poziva na antizapadnu retoriku kako vreme prolazi.

Gde je levica u svemu tome?

Levica (shvaćena u širem smislu) je u različitim periodima imala različite stavove naspram Evropske Unije (i njenih prethodnika). Ona je dugo predstavljala glavnog protivnika EEZ, kritikujući je na različitim osnovama. Tu su bili brojni argumenti, od kojih neke možemo izdvojiti, pogotovo zato što se neki od njih mogu čuti i danas. Možemo krenuti od protivljenja EEZ iz „antiimperijalističke” perspektive. Ovakva argumentacija je postojala u okviru protivljenja NATO-u, evroatlantskim integracijama i blokovskoj politici generalno. EEZ je bila percipirana kao još jedna ruka imperijalističke i ratnohuškačke politike koja je usmerena protiv Istočnog bloka i pretila trajnom miru u Evropi. U ovome, kao i u drugim kritikama EEZ, ima istine – konflikt sa SSSR je učinio ekonomsku integraciju još neophodnijom i pitanje je da li bi se ona dogodila tako brzo da ta pretnja nije postojala. Međutim, kao što ćemo videti kasnije, stvarnost evropskih integracija je retko kad jednostavno objašnjiva. EEZ je bila proizvod i brojnih drugih ideja i faktora, koji nisu uvek išli na ruku blokovskoj politici. Između ostalog, integracija (Zapadne) Evrope u pogledu koji bi bio najrelevantniji kontekstu Hladnog rata – kreiranje zajedničke evropske armije – nikad nije sprovedena zbog protivljenja zemalja članica, iako je bila planirana.

Drugi argument je vezan za slobodan protok robe i ljudi. Leve politike su često imale sklonosti ka protekcionizmu u međunarodnoj trgovini, jer su time domaća preduzeća, pre svega ona u vlasništvu države, imala slabiju konkurenciju i poslovala pod povoljnijim uslovima. U isto vreme sindikati u Evropi su povremeno zastupali antimigrantske stavove, jer su, iz radničke perspektive, migrantski radnici bili percipirani kao pretnja po ostvarena radnička prava i stabilne poslove koje su domaći radnici imali.

Treća argumentacija je bila da u EEZ postoji ozbiljan demokratski deficit, odnosno da tela EEZ preuzimaju nadležnosti veće od onih koje inače imaju međunarodne institucije, to jest, preuzimaju nadležnosti obično rezervisane za tela nacionalnih država, a da pri tom poseduju demokratski legitimet koji bi za te nadležnosti morao da postoji. Iako su predstavnici u institucijama EEZ postavljani od strane demokratski izabranih nacionalnih predstavnika, ovaj pristup indirektne demokratije je kreirao ozbiljnu distancu između građana i evropskih institucija, koja i dan danas nije premošćena. Uvođenjem direktnih izbora za Evropski Parlament 1979, kao i postepeno proširivanje njegovih nadležnosti tokom vremena jeste donekle ublažilo taj jaz, ali i dan danas Evropski Parlament nema neke ključne nadležnosti koje bi trebao da ima kao predstavničko telo naroda – možda najbitnije i najčešće pominjano, moć da samostalno predlaže zakone.

Ovakvi kritični stavovi su se, generalno govoreći, rastopili nakon pada Berlinskog zida – te od tada, donekle paradoksalno, dobar deo političkih aktera koji su ih iznosili postaju jedni od najčvršćih pristalica EU. Evropske zelene stranke su dosta ilustrativan primer, ali i gore pomenuti britanski Laburisti su takođe napravili taj prelaz.[5] Postoje brojni razlozi zbog čega se to dogodilo: urušavanje sovjetskog bloka i uklanjanje alternative/pretnje koju je on predstavljao je dovelo do generalnog preispitivanja usvojenih levičarskih pozicija i razvijanja levih politika izvan rigidnih dogmi; isto tako i promene unutar same strukture EU ka većoj demokratizaciji, većoj uključenosti drugih država, ali i razvijanje jačih tela/mehanizama za zaštitu radničkih i socijalnih prava[6] su zajedno doprineli tome da se EU kakva postoji približi onome što bi levica želela da Evropa bude. U najmanju ruku percepcija levice se izmenila ka tome da se EU posmatra kao projekat koji, makar u principu, može imati pozitivan uticaj na život Evropljana, pre svega ako se ka tome usmeri pod vođstvom neke od levih partija.

Međutim, kriza evrozone i neoliberalne politike štednje koje su bile nametnute od strane EU su dovele do toga da leve snage, pogotovo krajnje leve partije u usponu, sve više identifikuju EU samu po sebi kao problem, a ne kao prostor gde se problemi mogu rešavati. Isto tako je i nasilje Fronteksa, evropske agencije za zaštitu granica, nad izbeglicama i migrantima koji su se uputili ka Evropi u potrazi za boljim životom kreiralo izuzetno negativnu sliku Evropske Unije u nekim segmentima levice. Sa druge strane, deo populizma koji širi desnica u Evropi, pre svega po pitanju izbeglica, se preneo i na levicu, pogotovo na konvencionalnije, tradicionalne, komunističke partije koje su i ranije imale tendencija ka konzervativnim i nacionalnim vrednostima.[7]

Ovo sve, naravno, jesu realni problemi za koje Evropska Unija kao entitet zaista snosi odgovornost. I leve kritike EU generalno govoreći često su osnovane, makar na nekom nivou. Međutim, treba neke stvari razdvojiti. Prva jeste razlika između desnih i levih kritika. Desnica, kao politička struja bazirana na naciji i sa idejom nacionalne države u svojoj srži, ima problem sa Evropskom Unijom zato što je vidi kao pretnju po nacionalnu državu i prateće konzervativne vrednosti (npr. zbog njene podrške za LGBT+ prava, rodnu ravnopravnost ili multikulturalizam). Levica bi, makar načelno, iako to često nije slučaj u realnosti, trebalo da bude bazirana na univerzalističkim, nadnacionalnim (ili čak antinacionalnim) vrednostima. Suočena sa jednim univerzalističkim projektom (možda najvećim u istoriji), koji je uspeo da kreira višedecenijski mir na tlu jednog od istorijski najrazjedinjenijih i najkonfliktnijih područja na planeti – da od viševekovnih neprijatelja napravi najbliže saveznike, između kojih je ponovni konflikt danas gotovo nemoguće zamisliti – levica ne bi smela da upadne u zamku jednostavnog odbacivanja ili čak ambivalentnosti. Desničarska alternativa Evropskoj Uniji, odnosno vizija Evrope razjedinjenih nacionalnih država, koje su zatvorene za strance i vode jednu nepromišljenu politiku ekonomske, društvene i kulturne izolovanosti, ne sme biti nešto što levica podržava, pa makar i pasivno. Po pitanju EU, levica i desnica nemaju i ne smeju imati nikakav zajednički jezik, a pogotovo ne nekakvu političku saradnju. Šta je, u svetlu toga, vizija koju levica – shvaćena ovde u najširem smislu progresivnih snaga evropskog društva – treba da ponudi?

Ventotenski manifest

Altiero Spineli je bio evropski političar, politički teoretičar i antifašista. On je jedan od onih ljudi koji su imali velik uticaj na kasnije političke tokove ali su, sem u vrlo uskim krugovima, ostali poprilično nezapamćeni. Spineli je svoju političku karijeru započeo kao komunista, koji se militantno suprotstavljao fašizmu u Italiji, što ga je na kraju dovelo do toga da provede preko petnaest godina svog života u zatočeništvu zbog svog političkog angažmana. Tokom tog perioda su se dogodile dve stvari – Spineli je bio izbačen iz Komunističke Partije čiji je bio dugogodišnji član zbog njegove sve glasnije kritike staljinizma i autoritarnog, zatvorenog načina na koji su se uspostavljene komunističke partije ophodile. Druga velika stvar je kreiranja 1941. Ventotenskog manifesta – političkog proglasa u kojem kritikuje totalitarna društva, međunarodni poredak baziran na nacionalnim državama i globalni kapitalistički sistem, zalažući se za ujedinjenu, demokratsku i socijalističku Evropsku federaciju. On piše taj proglas u trenutku kada je ishod rata daleko od izvesnog, sa jednom donekle utopijskom, ali i donekle veoma pragmatičnom vizijom toga kako posleratno društvo treba da izgleda – ukoliko želimo da se takvi užasi rata više nikada ne ponove.

Njegova vizija je jasna:

“Slobodna i ujedinjena Evropa je neophodna pretpostavka za jačanje moderne civilizacije, koja je privremeno bila zaustavljena totalitarnom erom. Sa krajem ove ere odmah će u celini oživeti   istorijski proces borbe protiv društvenih nejednakosti i privilegija. Sve stare konzervativne           strukture koje su onemogućavale ovaj proces će ili biti već raspadnute ili biti u stanju raspada.              Ova kriza se mora upotrebiti, sa odlučnošću i hrabrošću.

Kako bismo odgovorili na naše potrebe, evropska revolucija mora biti socijalistička, odnosno      njen cilj mora biti emancipacija radničkih klasa i ostvarivanje humanijih životnih uslova za         njih.”[8]

Međutim, shvatanje socijalizma u Ventotenskom manifestu opet predstavlja iskorak u odnosu na ranije marksističke dogme i ima na umu demokratičnije ali i pragmatičnije ideje. On odbacuje ideju državne kontrole nad čitavom ekonomijom kao jednu stranputicu koja kreira klasu birokrata koja distopijski kontroliše svaki aspekt života radnika_ca. Umesto toga, definiše nekoliko stavki koje je potrebno ostvariti da bi se izgradilo socijalističko društvo:

1. Preduzeća koja sprovode nužno monopolističku aktivnost (električna industrija, železnice, i sl) moraju biti nacionalizovana;
   2. Sprovođenje agrarne reforme koja bi preraspodelila zemljište direktno poljoprivrednicima i sprovođenje industrijske reforme koja bi proširila radničko vlasništvo u ne-nacionalizovanim sektorima kroz kooperativni menadžment, podelu profita među zaposlenima, itd;
   3. Besplatno, dostupno i adekvatno obrazovanje;
   4. Svima zagarantovana hrana, stanovanje, odevanje i druge osnovne životne potrebe, sa ciljem da niko iz bede ne prihvata neadekvatne uslove za rad;
   5. Ponovno uspostavljanje radničke kontrole nad sindikatima, odnosno adekvatno zagarantovano pravo radnika da sami biraju svoje predstavnike.

Ovakva vizija socijalizma je jedna koja se danas polako vraća na velika vrata – ovih pet stavki će se uvek naći negde u programu svake moderne socijalističke političke organizacije. Nivo do kojeg Ventotenski manifest i danas, 70 godina kasnije, uspeva da komunicira sa potrebama društva i predstavi  jasnu alternativu je donekle zapanjujući. Iako je tekst vrlo jasno proizvod specifičnih okolnosti u kojima je napisan, Spineli u njemu predviđa moguće prepreke na putu ka evropskom jedinstvu, od kojih se sa nekima i danas suočavamo. Njegovo upozorenje na pretnju koju predstavljaju sile reakcije i dalje odjekuje za nama, možda više nego ikada od kada je sam tekst napisan:

            “Reakcionarne snage imaju potrebne ljude i službenike koji su bili trenirani da naređuju i koji      će se nemilosrdno boriti da očuvaju svoju nadmoć. Kada okolnosti budu veoma teške, oni će se           pritvorno prikazivati kao ljubitelji slobode, mira, opšteg dobra, siromašnih klasa.

            Već smo u prošlosti viđali kako su oni iskorišćavali popularne pokrete i paralisali, preokretali i     transformisali ih u potpunu suprotnost onoga što su bili. Bez sumnje oni će biti najopasnija         snaga sa kojom ćemo se suočiti.

Tačka koju će pokušavati da iskoriste jeste obnova nacionalne Države. […] Ukoliko se ovakav    cilj dostigne, reakcija bi pobedila. Na prvi pogled, ove Države bi mogle biti široko         demokratske i socijalističke; bilo bi samo pitanje vremena pre nego bi se vlast vratila u ruke      reakcionara. Nacionalne surevnjivosti bi se ponovo razvile i svaka Država bi nanovo izrazila      svoje zadovoljstvo snagom svoje armije. U manje ili više kratkom vremenskom roku njihova najvažnija dužnost bila bi da pretvore populaciju u armije.”

Izbegavanje takva budućnost je nešto čemu bi, verujem, svako na levici trebao da bude čvrsto posvećen, a ona jeste delovala vrlo izvesno, makar u jednom momentu. Britansko napuštanje Unije pod narastajućim pritiskom i propagandom nacionalista je bio vrlo jasan  razlog za zabrinutost. Uspon autoritarne ekstremne desnice na vlast u zemljama Istočne Evrope je kreirao još veću neizvesnost – ni danas ishod te krize nije gotova stvar. Ustavni sud u Poljskoj je odlučio da Poljska nije obavezana da poštuje EU zakone ukoliko su u konfliktu sa Poljskim zakonodavstvom. To je kulminacija nacionalističkih i konzervativnih politika koje poljska vlada sprovodi godinama unazad. Mađarska je na vrlo sličnom putu. Kriza Evrope je možda još jača na njenim marginama – u Srbiji je, recimo, autoritarni nacionalizam već godinama na vlasti i deluje da se okreće ka sve većem evroskepticizmu.

Međutim, ovi procesi se ne događaju bez otpora. Progresivne, demokratske i leve snage se ujedinjuju i okrupnjavaju u svojoj borbi protiv sila reakcije i negde uspevaju da izvojevaju pobede. Opoziciona koalicija je 2019. Odnela je pobedu na lokalnim izborima u Budimpešti, a izgleda da ima razloga za optimizam i na mađarskim parlamentarnim izborima sledeće godine. U Poljskoj se događaju masovne mobilizacije građana za podršku EU, kao i protiv konzervativnih anti-LGBT+ i anti-ženskih zakona. U Sloveniji traju gotovo neprestani protesti protiv autokratske vlade Janeza Janše.

Sa druge strane, Bregzit kao da je imao efekat „hladnog tuša” na građane Evrope. Nakon godina demagoške retorike o napuštanju EU od strane evropskih nacionalnih političara, napokon smo imali priliku videti kako to izgleda – i to nije nešto što bilo ko želi da iskusi na svojoj koži. Podrška EU je, sudeći po istraživanjima, danas najviša nego što je ikada bila.[9] Po prvi put se, kao odgovor na sve ove duboke krize Evrope, javljaju pan-evropski pokreti, koji se vrlo jasno i otvoreno zalažu za federalnu Evropu i deluju izvan okvira uskih nacionalnih granica. Prvi takav pokret je svakako DieM25, osnovan 2016. kao odgovor na neadekvatan tretman evropskog establišmenta krize evrozone – ali i kao odgovor na narastajući desni populizam širom Evrope. Ovaj pokret jeste imao odjeka, ali ostaje i dalje za videti da li će uspeti da izađe iz intelektualnih krugova koji su do sada činili njegovu glavnu bazu podrške.

Drugi pan-evropski pokret koji je nastao, štaviše direktno kao odgovor na Bregzit, jeste Volt Europa, osnovan 2017. On za sad pokazuje dosta potencijala i podrška koju prikuplja raste. Uspeo je, nakon samo par godina svog postojanja, da ostvari izborne uspehe u dva nacionalna parlamenta, kao i na više lokalnih izbora širom Evrope, očito pokazujući ozbiljan odjek među mladima koji žele da se suprotstave populizmu.

Paralelno sa time se i oštrica ekstremno desnih partija, makar po pitanju Evropske Unije, otupila. Čini se da su, suočeni sa realnošću napuštanja EU, uvidele da ih tako čvrsta pozicija po tom pitanju neće odvesti nigde. Nacionalni savez Francuske, jedan od glavnih tradicionalnih protivnika Evrope je iz svog programa 2019. godine izbacio zalaganje za izlazak iz EU. Jobbik, Mađarska ultra-desna partija je u godinama nakon Bregzita preispitala svoje ranije stanovište o napuštanju EU, približavajući se sve više nekakvoj ideji „reforme” iznutra – paralelno sa tim procesom, ona je i odstranila ekstremnije članove svoje partije da bi se približila mađarskoj opozicionoj koaliciji kao umereno-konzervativna partija. Danas je ostalo vrlo malo otvorenih zagovornika raspuštanja EU. Čak ni istočno-evropske autokrate očito uopšte nisu spremne na taj korak, ma šta govorili u svojoj demagogiji. Međutim, to ne čini budućnost Evrope izvesnom, niti nas može uljuljkati u pasivno ignorisanje ovog pitanja. Leve, progresivne snage, imaju dužnost da budu najglasniji zagovornici evropskog jedinstva – ali kakvog? Evropskog jedinstva koje je jasno internacionalističko, te ne prihvata zatvoren i ksenofobičan stav prema migrantima; koje radi na bližoj saradnji i ujedinjenju ne samo svih evropskih država – već i u konačnici – svih demokratskih i progresivnih država sveta, umesto da ih posmatra kao konkurenciju na globalnoj sceni. Ali i jedinstva koje nužno mora biti demokratičnije u odnosu na ono kakvo je danas, u pogledu i političkog, ali i ekonomskog odlučivanja.

Ventotenski manifest, kao i njegov autor, su možda imali velikog uticaja u otpočinjanju procesa evropskih integracija, međutim, njegova je vizija daleko od jedine za ujedinjenu Evropu. Za takav projekat su se zalagali i liberalniji konzervativci, poput Vinstona Čerčila, ili oni inicijalno okupljeni oko Pan-evropskog pokreta; zagovornici su se mogli naći i među komunistima u jednom istorijskom trenutku – sam Trocki je bio delom zagovornik ideje Evropske Federacije.

Međutim, Ventotenski manifest svakako predstavlja viziju Evrope kakvu bi progresivne snage Evrope danas trebale zahtevati i za koje se moraju boriti. Evropskom projektu, uz sve njegove probleme, ne sme biti dopušteno da postane još jedna protraćena prilika. Umesto toga, mi se moramo boriti za to da ga transformišemo u smeru u kojem bi on nedvosmisleno radio za građane koji u njemu žive. Kako je sam Spineli zaključio:

“Linija razdvajanja između progresivnih i reakcionarnih partija ne prati više formalne linije         veće ili manje demokratije, ili više ili manje uvedenog socijalizma; radije podela pada po            linijama, vrlo novim i suštinskim, koja razdvaja članove partija u dve grupe. Prva je   sačinjena od onih koji shvataju za ključnu svrhu i cilj borbe onaj prastari, odnosno,      takmičenje za nacionalnu političku moć – i koji, iako nevoljno, igraju u rukama reakcionarnih             snaga i dopuštaju da se užarena lava narodnih strasti postavi u stare oblike, tako omogućavajući da još jednom narastu stari apsurdi. Drugi su oni koji vide stvaranje jake             međunarodne države kao glavni cilj; oni će usmeravati narodne snage prema ovom cilju i,         osvojivši nacionalnu vlast, upotrebiće je pre svega kao instrument za postizanje međunarodnog jedinstva.”

[1]     https://www.theguardian.com/business/2021/oct/03/only-yourselves-to-blame-uks-shortages-seen-from-abroad

[2]     https://europeangreens.eu/content/history

[3]     https://o.nsd.no/european_election_database/election_types/eu_related_referendums.html

[4]     https://www.pewresearch.org/global/2019/10/14/the-european-union/

[5]     https://www.democraticaudit.com/2015/10/03/the-labour-party-has-become-more-pro-european-as-time-has-progressed/

[6]     https://blogs.lse.ac.uk/europpblog/2013/04/24/debates-over-the-eus-working-time-directive-epitomise-the-conflict-between-neo-liberal-and-centre-left-visions-of-europe/

[7]     Komunistička partija Bohemije i Moravske je tu ilustrativan primer: https://ec.europa.eu/migrant-integration/news/european-parliament-elections-what-do-parties-czech-republic-say-about-integration_en

[8]     https://evrofederalist.wordpress.com/dokumenti/manifest-iz-ventotene/

[9]     https://www.europarl.europa.eu/news/en/press-room/20190417IPR41755/support-for-eu-remains-at-historically-high-level-despite-sceptics