Vašingtonski sporazum, o uspostavljanju diplomatskih odnosa između Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE) i Bahreina, nastavak je procesa saradnje između jevrejske države i arapskih monarhija na Arabijskom poluostrvu, saradnje koja manje ili više diskretno traje već godinama unazad. Potpisani dokumenti su pompezno i sa dubokom porukom nazvan Avramovim sporazumima, što bi trebalo da asocira na pomirenje Arapa i Jevreja, dva semitska potomka biblijskog praoca Avrama (odnosno Abrahama, ili Ibrahima). Pompeznosti je svakako doprinela i zajednička fotografija razdraganog američkog predsednika, u društvu dvojice isto tako ozarenih zalivskih lidera i izraelskog premijera Netanjahua, suštinski jedinog izvesnog beneficijara Sporazuma. Taj sporazum ima poseban značaj i kao najava da bi potpisi Emiraćana i Bahreinaca, mogli da budu uvod za buduće priznanje Izraela od strane drugih arapskih monarhija okupljenih u Savetu za saradnju u Zalivu (Gulf Cooperation Council – GCC). Članice tog tela su još i Saudijska Arabija, Kuvajt, Oman i Katar. Naime, krajnji cilj politike SAD jeste okončanje ukupne ere arapsko-izraelske konfrontacije, a radi ispunjenja tog cilja izuzetno je značajno da sve zemlje GCC, pre ili kasnije, uspostave diplomatske odnose sa Izraelom, na način kako su to upravo uradili UAE i Bahrein.
Saudijska Arabija, Oman i Kuvajt bi mogli biti prvi na toj listi, budućih priznanja, dok će Katar, ako ne dođe do neke drastične unutrašnje, ili spoljnopolitičke promene, po svoj prilici biti poslednji u tom očekivanom nizu normalizacija odnosa sa Izraelom. Katar je poslednjih godina konfrontiran sa UAE, Bahreinom i Saudijskom Arabijom. Ima dobre odnose sa Turskom i zajedničke interese sa Iranom u zajedničkoj eksploataciji gasa u pograničnoj akvatoriji Persijskog zaliva. Zato bi, u ovom momentu, ipak bilo nerealno očekivati da će Katar u priznavanju Izraela slediti svoje arapske rođake iz GCC.
Međutim, preuranjeno je i očekivanje da će prve tri pomenute GCC monarhije brzo preduzeti radikalan korak priznanja i uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Izraelom. Kraljevina Saudijska Arabija bi, istovremeno podržavajući proces regionalne normalizacije odnosa sa državom Izrael, mogla zvanično da uskrati formalno priznanje. Takva situacija bi potrajala sve dok kralj Salman bude na tronu, pa možda i neko vreme posle toga. Kuvajt i Oman, koji imaju relativno dobre odnose sa Iranom, mogli bi iz tog razloga da oklevaju sa priznavanjem Izraela. Ipak, čak i bez zvaničnih odnosa, sve ove zemlje su u psihološkom smislu okončale svoje neprijateljstvo prema jevrejskoj državi.
Sa druge strane, za Izrael i SAD i dalje ostaje otvoreno i nerešeno pitanje intenzivne i nesmanjene konfrontacije sa Iranom. Nema sumnje da bi ova dva najiskrenija saveznika vrlo rado videla brzu kulminaciju unutrašnjih sukoba u teokratskoj šiitskoj državi, nakon koje bi se desio željeni politički preokret u Iranu. Izrael i SAD, svako iz svojih, ali i kumulativnih razloga, koji nisu samo politički, bezbednosni i ekonomski, nego zadiru i u verske, pa i kolektivno-psihološke narative, dakle i jedni i drugi sa postojećim režimom u Iranu ne mogu da uspostave bilo kakve odnose, osim onih radikalno konfrontirajućih. Zato, promenu vlasti i političkog sistema u Iranu, Izrael i Amerikanci vide kao jedino rešenje, kako bi ta zemlja ostvarila političku komunikaciju sa jevrejskom državom, a potom je priznala i sa njom uspostavila diplomatske odnose.
Bliski istok je zapravo od Arapskog proleća, odnosno već desetak godina, u komplikovanom procesu transformacije. Ranije, tj. od šezdesetih godina prošlog veka, baasistički, arapskosocijalistički, ali suštinski totalitarni režimi u Siriji i Iraku, uspešno su organizovali bliskoistočni, protivizraelski, front odbijanja. Međutim, taj front je već duže vreme u raspadanju, budući da su obe pomenute države godinama u korenu poljuljane. Isti je slučaj i sa Libijom, koja je sada praktično u građanskom ratu. Istovremeno, Egipat je nemoćan, pod unutrašnjom represijom Al Sisijevog režima i u ekonomskom haosu. Samo su Palestinci, Katar i šiitski elementi u Libanu, na čelu sa Hezbolahom, ono što je ostalo od arapskog fronta odbijanja. Taj front sada mora da se osloni na podršku nearapskih zemalja Bliskog istoka: Turske i Irana.
Iran je po svoj prilici slabiji partner u takvoj nearapskoj, bliskoistočnoj, antiizraelskoj koaliciji. Dok neoautoritarni turski lider Redžep Tajip Erdogan i dalje deluje u delimično demokratskom okviru, uz kakvo takvo postojanje rivalskih političkih stranaka, kao i nezavisnih gradonačelnika i gradskih samouprava, naročito u Istambulu, potom i nezavisnih novinara i medija, režim ajatolaha Alija Hamneija u Iranu predstavlja teokratiju, koja je nepopularnija nego Erdoganova autoritarna vlast u Turskoj. Štaviše, stabilnost režima u Iranu je, za razliku od turskog, izrazito vezana za cenu nafte i gasa, koje su u višegodišnjem opštem padu. Pri tome Iran je izložen i sankcijama SAD. Arapski mirovni sporazum sa Izraelom posebno ugrožava uporišta Irana u Zalivu, gde mu u regiji ostaje kao jedini saveznik Katar. To je, doduše i ranije bio slučaj. Međutim, sada su ojačali lokalni režimi izrazito oponentni prema Iranu, a naročito onaj u Bahreinu. Kraljevina Bahrein je zahvaljujući novouspostavljenom odnosu sa Izraelom i novom kvalitetu bilateralnih odnosa sa SAD, ojačala svoju spoljnopolitičku poziciju. Konačno, ali ne i na poslednjem mestu, Turska iz razloga geografije, kulture i novije istorije predstavlja, ili je bar donedavno predstavljala, kvazievropsku državu. To je činjenica koja je donosila specifičnu stabilnost turskoj politici, dok Iran iz razumljivih geopolitičkih razloga nikada nije bio u toj, uslovno rečeno lagodnoj, poziciji.
Krajem 2019.g. Iran su zahvatili veliki protesti. Režim je od tada pod sve većim političkim pritiskom, posebno zbog lošeg postupanja u krizi izazvanoj epidemijom Covid-19. Povremeno šurovanje sa terorizmom i posredno ratovanje po Bliskom istoku, bez neposrednog angažmana iranskih trupa, razumljivo ne izazivaju simpatije u inostranstvu, ali ni u većem delu domaće iranske javnosti. Ova konstatacija stoji, bez obzira na to što stoji i činjenica da u iranskoj javnosti ima nacionalnog saglasja kada spoljni faktor, u ovom slučaju Trampova administracija, direktno ugrozi simbole islamske revolucije, npr. kao u slučaju ubistva generala Kasima Sulejmanija, početkom ove godine.
Politička istorija se na Bliskom istoku, po svoj prilici, ubrzava. Naime, sve do sada, u Iranu se na unutrašnjem političkom planu, suštinski, nije ništa dogodilo još od revolucije 1979. godine. Izrael, još od uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Jordanom, 1994.g. pa sve do Avramovog sporazuma, nije ostvario nikakav diplomatski proboj u arapskom svetu i na Bliskom istoku. Iran, bez obzira na zvaničnu retoriku, ne može da ostane imun na novi izraelsko-arapski savez u Zalivu. Jedan diplomatsko-politički razvoj neminovno utiče na drugi. Iran sa 85 miliona stanovnika jeste najveća i najobrazovanija zemlja biskoistočne regije, ako iz nje izumemo Tursku. Zbog toga Iran ima potencijal da istinski promeni odnose na Bliskom istoku.
Upravo se po pitanju pozicije Irana i odnosa prema bliskoistočnim izazovima vidi duboki rased u strateškom opredeljivanju vašingtonske administracije. Jedan njen deo, onaj trenutno vladajući i oličen u predsedniku Trampu, uz istovremeno jače stezanje sankcija prema Iranu, nagoveštava veći vojni dezangažman i udaljavanje sa Bliskog istoka, napadajući “beskonačne ratove” (broj američkih vojnika pao je poslednjih godina sa 132.000 na 3.000 u Iraku, sa 100.000 na 4.500 u Avganistanu, i na manje od hiljadu u Siriji). Drugi deo vašingtonske administracije, koji očekuje pobedu Džoa Bajdena na predsedničkim izborima, želi upravo suprotno. Ova druga “grupa” polazi od toga da je pogrešno svrstavati Bliski istok na tek četvrto mesto po strateškom značaju za SAD i to posle Evrope, Indo-Pacifika i Latinske Amerike. Ova škola mišljenja aktuelna događanja u globalnoj politici i ekonomiji vidi kao novu eru u potvrdi geopolitičkog značaja Bliskog istoka. Razlog za to su kumulativne posledice tekućih dešavanja, a to su: Uspostavljanje implicitne i eksplicitne arapsko-izraelske saradnje; Turska neootomanska ekspanzija, vidljiva i u najnovijem zaoštravanju između Azerbejdžana i Jermenije; Iranska unutrašnje politička i ekonomska kriza; Moćna ekonomska senka Kine, koja Bliski istok vidi ne kao “daleku četvrtu” kockicu, nego sve više kao ključni deo slagalice, koji je neophodno staviti na svoje mesto, kako bi se organski povezala kineska Inicijativa pojasa i puta u Aziji i Evropi. Kinezi upravo zbog toga širom regiona grade luke i vojne baze i ulažu stotine milijardi dolara investicija. Kina je već vojno prisustna u Džibutiju i potencijalno u Port Sudanu.
Međutim, kinesko prisustvo na obodu Arabijskog poluostrva, nije samo vojno-mornaričko. Kina je sve prisutnija i kao visokotehnološki, bezbednosni i ekonomski faktor koji upućuje izazov drugim regionalnim igračima na Bliskom istoku, a pre svega SAD. Suzbijanje sve većeg uticaja Kine u regiji Bliskog istoka i na njenim rubovima, jeste američki interes. Istina, Kina, za sada, predstavlja neutralan element u vezi sa ovim novim i ipak samo delimičnim arapsko-izraelskim bezbednosnim savezništvom.
Delom i iz razloga kineskog prisustva na Bliskom istoku, pomenuti drugi pristup američke spoljne politike, nazovimo ga za potrebe ovog teksta bajdenovskim, odnosno pristup koji uglavnom zastupa tzv. “duboka američka država” ocenjuje da nije vreme za vojno povlačenje sa Bliskog istoka. “Bajdenovci” smatraju pogrešnom percepciju Trampove administracije, koja tretira Bliski istok kao drugorazredni teren. Oni Bliski istok vide kao organski deo Evroazije, ključnog prostora geopolitike. Ukoliko Bajden dobije predsedničke izbore u novembru, moglo bi se ponovo očekivati izraženije vojno prisustvo američkih trupa na Bliskom istoku. U političkom smislu i ta bi administracija davala standardnu i očekivanu podršku proširenju i konsolidaciji arapsko-izraelskog mira, ograničavala bi neoimperijalističke težnje Turske i dodatno politički i ekonomski potkopavala režim u Iranu. Međutim, sve bi to bilo u sklopu paketa za dugoročno obuzdavanje uspona Kine, posebno na Indo-Pacifiku. Kineski uspon je pojava koja brine američku politiku bez obzira na to ko sedi u Beloj kući.
