Pedro Kastiljo i neočekivana pobeda za levicu na predsedničkim izborima u Peruu

0
314
peru kostiljo

 

Pedro Kastiljo i neočekivana pobeda za levicu na predsedničkim izborima u Peruu

Koliko god nam države Južne Amerike izgledale udaljeno, političke promene koje su nastupile sa ovog kontinenta bile su od istorijskog značaja za razvoj i popularnost ideja levice u drugim delovima sveta, pa i kod nas. U današnje vreme one su ponovo u fokusu interesovanja svetske javnosti, s pojavom novog “crvenog talasa” nakon izbora u Meksiku, Argentini i Boliviji. 

 

Najnoviji primer je pobeda Pedra Kastilja na upravo održanim predsedničkim izborima u Peruu, državi koja je u svojoj istoriji imala samo jednu levičarsku vladu, a u skorije vreme niti jedna partije levice nije uspevala da pređe izborni cenzus. Na prvi pogled događaj izgleda neverovatno, ali u stvari je rezultat društvenih okolnosti koje su čekale pravi  trenutak. Kastiljo je u kampanju ušao kao autsajder, predstavnik male vanparlamentarne marksističko-lenjinističke stranke Peru libre, koja se zalaže za nacionalizaciju energetskih resursa i strateške industrije,  suprotstavlja politici  (neo)kolonijalnih sila u regionu, najpre SAD. Po zanimanju je učitelj u malom gradu Kahamarka na Andima, u javnosti od ranije poznat kao istaknuti borac za radnička prava i  predvodnik štrajka učitelja. Premda kandidat, on nije član partije Peru libre, nije se vezivao za partijski program i promovisao je umerenije stavove. Umesto nacionalizacije, zalagao se za uvećanje državnog udela u važnim privrednim granama kao što je rudarstvo, predlagao je progresivnu stopu oporezivanja, borbu protiv utaje poreza. Ulaganje u zdravstvo i obrazovanje bilo je takođe jedno od glavnih tema (partijski simbol Peru libre je grafitna olovka), jer sadašnji školski sistem favorizuje bogate i velike gradske sredine. Premda njegov ekonomski program velikim delom podseća na progam bivšeg bolivijskog predsednika Eva Moralesa, Kastiljo je socijalno konzervativniji. Kao posvećeni katolik, protivi se legalizaciji abortusa i smatra da  rodna ravnopravnost i prava LGTB populacije nisu prioritetne oblasti  delovanja. Tokom kampanje obraćao se biračima kao  autentični predstavnik ruralne domorodačke populacije, kao čovek koji govori njihovim jezikom i sa kojim su mogli da se identifikuju. Popularnost mu je poslednjih nedelja kampanje naglo porasla i nakon prvog kruga izbio je na prvo mesto sa 17% glasova. Protivkandidatkinja u drugom krugu mu je bila predstavnica ekstremne desnice Kuiko Fuhimori, ćerka bivšeg predsednika Alberta Fuhimorija.

Izbore nisu odlučile velike teme i globalna pitanja, izbor između SAD i Venecuele (koji je pokušala da nametne desnica), već životni problemi većine Peruanaca: zdravstvena zaštita i obrazovanje. Činilo se, nakon prvog kruga da će Kastiljo lako pobediti, jer je Fuhimori u velikom delu javnosti nepopularna, opterećena optužbama za korupciju i proneveru. Ipak, bauk socijalizma i strah da se Peru ne pretvori u novu Venecuelu, naterao je mnoge deklasirane liberale, poput čuvenog peruanskog nobelovca Marija Vargasa Ljose, da se ipak opredele za Fuhimori, kao manje zlo. U izuzetno tesnoj izbornoj trci Kastiljo je pobedio sa osvojenih 50,02% glasova, 60 000 više od Fuhimori,  a prebrojavanje glasova trajalo je punih 5 dana. Suočena sa porazom, Fuhimori je izašla u javnost sa optužbama za izbornu prevaru i tražila ponavaljanje glasanja na više od 800 biračkih mesta, tako da do trenutka nastanka ovog teksta konačni rezultati još uvek nisu proglašeni, ali je volja naroda Perua jasna.

Najveću podršku Kastiljo je dobio u oblastima Perua u kojima je kvalitet života najgori, ruralnom planinskom području Anda, a najmanju na širem prostoru glavnog grada Lime. Ovaj podatak se teško može uklopiti u klasične pretpostavke marksizma, da su nosioci socijalističkih ideja i društvenih promena pripadnici radničke klase i da promene kreću iz gradova. Društvena realnost Perua i mnogih država Južne Amerike je, međutim takva da su najviše potlačeni upravo pripadnici starosedelačke populacije, kao žrtve surove kolonijalne eksploatacije čije posledice još uvek nisu otklonjene u epohi parlamentarne demokratije. Peruanski izbori su odličan primer koji pokazuje koliko različite društvene okolnosti, klasna i socijalna struktura stanovništva, geopolitičko okruženje utiču na specifičan razvoj i artikulaciju levih političkih ideja u različitim delovima sveta.

Na kraju treba pomenuti da Peru libre, koji je osvojio relativnu većinu u parlamentu (37 mandata, od ukupno 130) nije jedina leva partija u ovoj državi. Veronika Mendoza, predsednička kandidatkinja koalicije Zajedno za Peru osvojila je 7,86% glasova, a sama  koalicija 6,6% glasova i 5 mandata u parlamentu. Njihove se ideologije razlikuje u tome što se Zajedno za Peru, kreirana po modelu savremenih partija evropske levice, zalaže za borbu protiv svih oblika nejednakosti: prava žena i LGTB populacije, domorodačkog stanovništva, ekonomske nejednakosti. Mendoza je podržala Kastilja u drugom krugu, dve partije su dogovorile postizbornu saradnju, ali pored toga one nemaju većinu u parlamentu za bilo kakvu levičarsku vladu. Zato su pred Kastiljom u budućnosti veliki izazovi: da pod pritiskom moćnika potpuno napusti svoj izborni progam kako bi opstao na vlasti  (kao što je to učinio Lenjin Moreno, bivši predsednik Ekvadora), da ga zadesi sudbina bivšeg (jedinog) levičarskog predsednika Paragvaja Luga (koga je smenio parlament) ili  Eva Moralesa (žrtve desničarskog državnog udara). Pobeda je iznenadna i važno je iskoristi je za dalje jačanje levih i progresivnih ideja u različitim slojevima društva, po cenu da se ne učestvuje u vlasti.

Crveni talas u Južnoj Americi uskoro bi mogao biti krunisan povratkom Lula da Silve na mesto presednika Brazila. To će bitno promeniti političku mapu kontinenta i dati novi podsticaj drugim strankama i pokretima u okolini i u svetu da uče na iskustvima latinoameriče levice.

 

Pročitajte i

Partija vrednosti: budućnost socijaldemokratije

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here