Crnogorska demokratska potvrda u hazardnoj igri za vlast

0
454
www.pexels.com

Posledica donošenja “Zakona o slobodi vjeroispovesti i pravnom statusu vjerskih zajednica” (usvojen 27.12.2019). bili su masovni višemesečni protesti, u formi litija, što je vodilo otvorenom političkom sukobu i “odsudnom” obračunu crnogorskog lidera Mila Đukanovića sa “unutrašnjim” neprijateljem. Takav obračun jeste uvek najjači, ali i poslednji adut, u političkoj partiji karata koja počinje da se gubi.

“Unutrašnji” neprijatelji bili su Amfilohije i cela SPC, opozicija svih boja, destruktivni antidržavni elementi, proruski uticaji, fašisti, anti NATO i pro srpski lobiji, i što god je još moglo da posluži kao dobar politički antipod vlasti i meta za njen napad. Nije da nije bilo utemeljenja i za ovakve odrednice, ali su se ciljano i propagandno, vrlo vešto upotrebljavali i izjednačavali svi ovi pojmovi. Mogla su se u javnom prostoru čuti, da se tako slobodno izrazimo, svakakva stanovišta, koja su podržavala politiku sukobljavanja i napetu situaciju u crnogorskom društvu. Pravila se lažna dihotomija, koja je uvek neophodna kada ponestane ideologije i vrednosnih ciljeva, kada se skreće pažnja sa suštinskih problema i kada se vrši pritisak na glasača da donese isfabrikovanu odluku između lošeg i goreg, po sistemu “možda je vlast grozna, ali ovi drugi su katastrofalni”. U takvoj podeli ne postoji nikakva ideološka matrica, nikakvi visoki istorijski ciljevi, nikakve sistemske odluke o boljitku društva. Iz tih razloga ovi izbori, suštinski, nisu bili podela na građansku i modernu Crnu Goru sa jedne strane i zatucanu nacionalističku sa druge.

U situaciji gde su ponestale ideje i nada birača, morali su se podići ulozi u igri. Tako je, možemo reći i državnik, a u svakom slučaju vešt političar Milo Đukanović, morao igrati partiju u kojoj će ići na sve ili ništa. Tanka većina koja je držala poslednju vladu Crne Gore nije bila održiva. Ostvarivanje istih rezultata na novim izborima, nepromenjenom igrom i istim metodama političke borbe, bilo je malo verovatno. Jedina moguća alternativa tome je bila upravo igra Đukanovićevog stila, visok ulog i rizik, ogromna dobit. On je podržavao stvaranje nove i dublje podele u crnogorskom društvu, koja bi dovela do jače polarizacije, gde bi on, odnosno DPS, dobili ubedljiviju većinu. Tako opozicija ne bi bila pobeđena, nego razbijena na delove. Morala bi od nule i iz početka da osmišljava nov politički diskurs, koji bi pre konsolidacije zahtevao najmanje još dva izborna ciklusa. Posle toga, koga je briga.

www.pexels.com

Međutim, igra visokog rizika, pomešana sa bezgraničnom ličnom samouverenošću, dovela je do kraha. Opozicija je na podizanje uloga u igri, odgovorila podelom u ideološke kolone. Frontalni napad vlasti na nju, sa nepromenjenom ideološko-parolaškom matricom, izgubio je smisao. Kovid-19 je bio poslednji udarac. Zatvaranje granica sa Srbijom, doveo je mnoge građane Crne Gore na rub ekonomske propasti, jer je letnja turistička sezona potpuno nestala. Planirani finansijski prihod je izgubljen, a za mnoge glasače to je bio sasvim dobar motiv da ne samo da ne glasaju za DPS, ostajući kod kuće, nego upravo suprotno, da izađu na izbore i glasaju za opoziciju, što se, u ostalom, dobro vidi i kroz procenat izlaznosti po opštinama.

Šta sada sledi u Crnoj Gori? Interesantno je da katastrofični scenariji o tome mogu češće da se nađu u srpskoj tzv. gradjanskoj, nego u samoj crnogorskoj političkoj javnosti. Tako se u Srbiji spominje navodno izvesni i “bliskoperspektivni” radikalni zaokret Crne Gore ka Rusiji, podrazumevajuće “otpriznavanje Kosova”, izlazak iz NATO-a, pa sve do stvaranja nekakve, u košmarnim snovima “druge Srbije” izmaštane, pravoslavne džamahirije. Međutim, upravo se dešava suprotno. Najverovatniji budući premijer i jedan od lidera pobedničke opozicije, Dritan Abazović je već izjavio da nema skretanja Crne Gore sa postojećeg spoljnopolitičkog kursa, a njegov kolega prof. Krivokapić je rekao da neće biti povlačenja priznanja Kosova. Da, ali će biti iskrene želje da se u Crnu Goru uvede vladavina prava i demokratija, primerena evropskoj članici NATO-a i kandidatu za EU koji je zatvorio pregovaračka poglavlja.

Strah od promene vlasti u Crnoj Gori bio je veći u Srbiji, posebno u jednom njenom delu koji se izdaje za izrazito prozapadni i prodemokratski, nego što je tog straha bilo u istinski građanskoj, nepartijskoj, crnogorskoj javnosti. Vreme je da se otvore karte i da se konačno progovori o tome da ni u Srbiji ni u Crnoj Gori nema građanskog društva bez demokratije, a nje nema bez vladavine prava. Demokratija i vladavina prava su u suprotnosti sa političkim stavom da je normalno da ista vlast opstojava u jednoj zemlji 75 godina, a da isti pojedinac, koliko god on harizmatičan i politički talentovan bio, to isto čini 30 godina. Zbog toga, tek sada, dakle posle ovih izbora i ukoliko konstituisanje nove vlasti bude u skladu sa izbornom voljom građana i parlamentarnom procedurom, Crna Gora može postati demokratski uzor za Srbiju.

 

UREDNIŠTVO Političkog pregleda

Aleksandar Jovanović

Mihailo Brkić

 

P.S. U momentu nastajanja ovog teksta (01.09.2020.), objavljena je analiza uglednog Frankfurter Algemajne Cajtunga (F.A.Z.) o situaciji o Crnoj Gori, pod naslovom “Der montenegrinische Wunschpunsch” iz pera Mihaela Martensa, bečkog dopisnika F.A.Z. za zemlje jugoistočne Evrope. U toj analizi se može naći i sledeća konstatacija: “…(Milo) nije bio samo izuzetno svestan moći, već je po svemu sudeći bio i izuzetno ekonomičan, jer iako Đukanović zvanično nikada nije primao više od 1250 evra mesečno za (svoju) uslugu državi, smatra se višestrukim milionerom i vlasnikom ili partnerom nekoliko kompanija. Uzgred, on poriče da je njegova zemlja bila središte međunarodnog šverca cigareta tokom 1990-ih, po definiciji: nije se radilo o švercu cigareta, već o „tranzitu cigareta“.

Sapienti satis est.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here